- Kad izgubiš brata, misliš da veće nesreće nema. A onda, tri godine kasnije, izgubiš i muža. Čovek više ne zna odakle da skuplja snagu - Radmila Nikolić.
Radmila Nikolić iz zaseoka Brana Bačići kod Kravice ovako počinje svoje svedočanstvo za Memorijalni centar Republike Srpske. U Odbrambeno-otadžbinskom ratu izgubila je brata Radomira Miloševića, strica Milutina Miloševića i supruga Branka Nikolića, a njena porodica, kao i većina srpskih porodica iz ovog kraja, ostala je trajno obeležena ratom.
Radmila je rođena 1954. godine u zaseoku Brana Bačići kod Kravice. Odrastala je sa bratom jedincem u vrednoj seoskoj porodici. Otac je radio kao građevinac širom bivše Jugoslavije, a majka je brinula o domaćinstvu. Živelo se od rada, a deca su, kako kaže, odmalena učila i školovala se, ali i čuvala stoku i pomagala roditeljima. Nakon udaje zasnovala je porodicu sa Brankom Nikolićem. Živeli su u Kravici, a pred sam rat preselili su se u Miliće, gdje je suprug dobio stan preko preduzeća Boksit. Ipak, vikende, praznike i slave provodili su u rodnom selu, okupljeni sa širom porodicom.
- Nikada nikoga nismo mrzili. Svako je volio svoju veru i svoje običaje. Samo smo hteli da živimo u miru - Pred rat su, priseća se, promene postajale sve vidljivije. Ljudi su počeli da prave zalihe hrane, putevi su postajali nesigurni, a među komšijama se osećala napetost. Ipak, niko nije mogao da pretpostavi kakva će tragedija uslediti.
Foto: MEMORIJALNI CENTAR REPUBLIKE SRPSKE
Prvi težak udarac porodica je doživjela kada je poginuo njen brat Radomir Milošević. Stradao je u zasjedi u rejonu Glogove.
- Kad mi je brat poginuo, kao da nam se svijet srušio. Znali smo da to više ne može izaći na dobro - rekla je Radmila.
Radmila o bratu govori sa posebnom emocijom. Kaže da je bio druželjubiv, da je volio ljude, fudbal i pesmu, te da je bio čovek koji je cenio slobodu i svoj zavičaj. Imao je dva mala sina, od kojih je jedan imao svega nekoliko meseci kada je ostao bez oca.
- Ovaj mlađi ga nije ni upamtio. Stariji se seća samo ponečega ljuljaške ispred kuće i očevog kamiona.
Najteže je, kaže, bilo gledati njihovu majku.
- Svake nedelje je išla na groblje. Nosila cveće, palile smo sveće. Do posljednjih dana nije prestala da plače za sinom.
Tragedija se tu nije završila.
Tri godine kasnije, u maju 1995. godine, poginuo je i njen suprug Branko Nikolić.
Toga dana krenuo je iz smene na obezbeđenju rudnika da sa porodicom ode u Kravicu, gde je trebalo da bude otkriven spomenik Radmilinom bratu Radomiru. Zbog ratnih okolnosti, spomenik nije bilo moguće podići ranije.
Međutim, do Kravice nije stigao. Na Rupovom brdu kolona je upala u zasedu. Tom prilikom ubijeno je pet srpskih boraca, među kojima i Branko Nikolić.
- Pošao je da idemo bratu na spomenik. Nije stigao. Iz zasede su ih pobili.
Radmila kaže da su kasnije slušali različita svedočenja o tom napadu i da su pominjana imena lica koja su u njemu učestvovala, ali da do danas niko nije odgovarao za ubistvo njenog supruga.
Posle njegove pogibije ostala je sama sa trojicom sinova. Najmlađi je imao godinu i po dana.
- Pitao je: ‘Gde je moj tata?’ Nije mogao da razume zašto se ne vraća s položaja.
Radmila kaže da je, pored vlastite boli, najteže bilo gledati kako deca odrastaju bez oca i kako njena majka svakodnevno tuguje za sinom.„Srce te boli i za decom što pate, i za majkom što plače, a najviše za onima kojih više nema.“
Pored ljudskih gubitaka, porodica je tokom rata ostala i bez imovine. Kuće su spaljene, Kravica je razorena, a život koji su godinama stvarali nestao je za nekoliko dana.
Danas Radmila živi okružena svojim sinovima i unučadima. Kaže da vreme ne može izbrisati sećanja niti ublažiti bol, ali da joj snagu daje porodica i uspomena na brata i supruga.
- Poželim svojim sinovima samo jedno da budu kao njihov otac. Da budu dobri ljudi, da vole svoje i da nikome ne učine zlo.
Za nju je, kaže, najveća želja da se rat više nikada nikome ne ponovi.
Kompletno svedočanstvo Radmile Nikolić dostupno je na zvaničnoj stranici Memorijalnog centra Republike Srpske na sledećem linku.
Autor: redportal.rs
