Ove reči Rista Lazića ostale su duboko urezane u sećanje njegovog mlađeg brata Željka. Izgovorio ih je u trenucima kada su mnogi napuštali svoje domove i spas tražili preko Drine. Iako je prie rata živio u Nemačkoj i imao uspešnu fudbalsku karijeru, Risto nije želeo da napusti rodni kraj, roditelje i narod sa kojim je odrastao.
Za Memorijalni centar Republike Srpske o bratu i stradanju srpskog naroda u Bačićima svedočio je Željko Lazić, predsednik Predsedništva Boračke organizacije opštine Bratunac.
Željko je rođen 1970. godine u zaseoku Brana Bačići kod Kravice. Odrastao je u brojnoj i vrednoj porodici sa braćom Miodragom i Ristom. Živelo se od poljoprivrede, rada i sloge.
- Mi smo stvarno mnogo radili. Tako smo bili vaspitani da nismo znali reći neću - priseća se Željko.
Braća su bila dobri učenici, a Risto je zahvaljujući sportskom talentu izgradio iprofesionalnu fudbalsku karijeru u Nemačkoj. Miodrag je radio u Novom Sadu. Obojica su imala priliku da ostanu daleko od rata, ali su se vratili u zavičaj kada su počeli prvi sukobi.
Pre rata u ovom kraju živelo se mirno. Ljudi su se poznavali, sarađivali i radili jedni sa drugima. Međutim, kako su stizale vesti o napadima na srpska sela i prvim žrtvama u Podrinju, postalo je jasno da se opasnost približava i Bačićima.Meštani su zbog njegove smirenosti, poštenja i autoriteta tražili da Risto Lazić bude omandir Bačićke čete, a on je tu dužnost prihvatio kao obavezu prema svom selu i komšijama. anima je obilazio položaje, organizovao straže i brinuo o ljudima.
- Nije spavao tri ili četiri sata dnevno - svedoči Željko.
Iako je važio za snažnog čoveka, rat ga je duboko pogađao.
Na momente sam ga zaticao kako plače.
Najteže mu je padalo stradanje naroda i činjenica da su se ljudi našli u vremenu u kojem su morali da brane goli opstanak. Nije znao da mrzi. Nije bio rođen za takva vremena.
Risto je poginuo u zasedi 22. oktobra 1992. godine. Drugi brat Miodrag, teško je ranjen. Vest je stigla do Željka kao najteži udarac koji je mogao zamisliti.U trenutku kada su mu saopštili da je Risto poginuo, nije znao ni da li će Miodrag preživeti.
Znam samo da su mi rekli da je Miodrag živ, ali teško ranjen. Smrt brata zauvek je promenila život porodice Lazić. Ipak, stradanja tu nisu stala.
Samo nekoliko meseci kasnije, na Božić 1993. godine, uslijedio je napad na Kravicu i okolna sela. Željko se i danas sa posebnim ponosom seća svoje majke Nevenke.
Kada je krenuo na položaj, vidio je kako nosi torbu i pušku.
Kaže: Ja idem sa tobom.
Nije mogla mirno da čeka dok su joj sinovi na liniji, a kao i mnoge srpske majke Podrinja, i ona je bila spremna da brani svoj dom i porodicu.
Na porodičnom imanju u Bačićima podignuta je česma u znak sećanja na Ristu. Željko i danas tu dolazi sa bratom Miodragom, ratnim vojnim invalidom, da se prisete čoveka kojeg nije odlikovala samo hrabrost, već i dobrota.
Kompletno svedočanstvo Željka Lazića dostupno je na zvaničnoj stranici Memorijalnog centra Republike Srpske na sledećem linku :https://memorijalni centar.rs/svjedocanstva/zeljko-lazic/
Povodom obeležavanja 34 godine od stradanja Srba u Srednjem Podrinju i Birču, Memorijalni centar Republike Srpske prikazuje serijal do sada nedovoljno poznatih svedočanstava široj javnosti o stradanju srpskog naroda na ovom prostoru tokom Odbrambeno-otadžbinskog rata. Svedočanstva se objavljuju svakodnevno na digitalnim platformama Memorijalnog centra Republike Srpske.
Centralna komemoracija u sećanje na stradanje 3.267 Srba Srednjeg Podrinja i Birča biće održana u Bratuncu 4. jula, uz ovogodišnju poruku: U BRATUNAC SE NE ZOVE, U BRATUNAC SE IDE.
Foto: Memorijalni centar Republike Srpske
Autor: redportal.rs
