Verovatno mnogi ništa ne znaju o Mihailu Madžareviću, velikom srpskom junaku u Prvom svetskom ratu. Uz legendarnu heroinu Milunku Savić, on je najodlikovaniji srpski vojnik u Velikom ratu, čije su grudi krasili tri Karađorđeve zvezde, Orden belog orla s mačevima, Zlatna i Srebrna medalja za hrabrost, Albanska spomenica, francuski Orden Legija časti i engleski Ratni krst.
Tek što je napunio 18 godina, Mihailo je kao kaplar srpske vojske učestvovao u oba balkanska rata, iz kojih se vratio sa Srebrnom medaljom za hrabrost, zarobivši tursku bateriju kod Bitolja. Njegove sposobnosti doći će do punog izražaja kada 1914. izbije Prvi svetski rat i moćna Austrougarska carevina napadne malu Kraljevinu Srbiju. Već u prvo vreme velike vojne Madžarević preduzima niz zadivljujućih akcija.
Tako je na livadi u lozničkom kraju opazio kako na udaljenosti oko 400 metara austrougarski vojnik dogledom osmatra srpske položaje držeći ispred sebe zarobljenu seljanku kao živi štit. Mihailo uzima pušku, nišani i već sledećeg trenutka neprijateljski izviđač pada smrtno pogođen dok preplašena žena beži. U drugoj prilici, kada mu meštani sela kraj Gornjeg Milanovca dojave da se u obližnjoj kući nalazi grupa austrougarskih vojnika, s jednim podoficirom se prikrada do kućnog praga pa razvaljuju vrata, upadaju i s uperenim puškama primoravaju čitav vod austrougarskih oficira da se preda, za šta je odlikovan Zlatnom medaljom za hrabrost.
Početkom maja 1915, dok se sa svojim pukom nalazio pored Save kod Vladimiraca, primećena je austrougarska jedinica ulogorena na drugoj strani reke. Madžarević uzima 16 dobrovoljaca i u tri čamca veslajući po mrkom mraku stižu do druge obale, pritaje se do svanuća pa onda mokri i blatnjavi izleću s puškama „na gotovs” i bez ispaljenog metka zarobljavaju 20 iznenađenih neprijateljskih soldata. Obavešten o ovom podvigu, kralj Petar se telefonom javlja Mihailu i uz čestitke ga obaveštava da ga odlikuje Ordenom Karađorđeva zvezda i unapređuje u čin poručnika.
Samo mesec docnije Madžarević izvodi još spektakularniju akciju. Mišarsku adu kod Šapca zaposela je veća austrugarska formacija pa Mihailo odabira 214 dobrovoljaca i pod okriljem noći čamcima se prebacuju na slobodni deo ostrva gde čekaju da se razdani pa pojure pucajući iz pušaka ka preneraženim Austrougarima vičući da se predaju. A ovi bez otpora dižu ruke uvis. Tako je zarobljeno 136 neprijateljskih vojnika. Madžarević će u jednoj uspešnoj akciji na Dunavu kod Smedereva zarobiti čitav ponton s 27 nemačkih vojnika pre nego što je s ostalom srpskom vojskom morao pred moćnom austrougarskom silom da krene u povlačenje preko Kosova i Albanije do Krfa u Grčkoj.
Posle podužeg oporavka na ovom ostrvu Mihailo odlazi na Solunski front, gde će posle više bitaka izvesti na Kajmakčalanu svoj najveći ratni podvig. Naime, na najvišem vrhu ove planine (2.525 m)Bugari su ukopali teški mitraljez i rafalima neprestano kosili sve pred sobom zaustavivši napredovanje srpske vojske. Na bojište su prispeli čak i prestolonaslednik Aleksandar, francuski general Saraj i vojvoda Mišić da vide šta da se preduzme. Prilazi im poručnik Madžarević i traži dozvolu da pokuša da uništi zlokobni mitraljez. Pošto mu odobre, s jednim podoficirom, naoružan bombama, nestaje u obližnjem šumarku da bi posle nekog vremena bili primećeni kako puze uzbrdo pri samom vrhu. Posle nekoliko jakih eksplozija opaki mitraljez je ućutkan. Sjurivši se niz padinu, lica umazana gareži i prašinom, bombaši raportiraju da je zadatak izvršen. Ushićen, regent Aleksandar grli Madžarevića, sa svojih grudi skida Karađorđevu zvezdu i stavlja na njegove, a slično čini i francuski general kačeći svoju Legiju časti na Mihailov šinjel.
Ovom akcijom omogućeno je dalje napredovanje srpske i savezničke vojske, uskoro je probijen Solunski front pa srpske trupe nezadrživo gone neprijatelja do potpunog oslobođenja Srbije i sloma Austrougarske. Time je završena i ratna epopeja Mihaila Madžarevića koji je 1920. demobilisan u činu majora.
I za vreme Drugog svetskog rata ovaj veliki patriota čini vrlo hrabar gest: odbija ponudu generala Nedića da bude komandant žandarmerije, zbog čega je sproveden u logor na Banjici, a potom u Nemačku, gde ostaje u zarobljeništvu četiri godine. Po kapitulaciji Trećeg rajha odlazi u Ameriku gde, kažu, radi teške i prljave poslove sve do smrti 1965.
Sahranjen je u porti manastira Sveti Sava u Libertvilu, predgrađu Čikaga, gde počiva već više od pola stoleća. Daleko od otadžbine, u kojoj je skoro sasvim zaboravljen, bez spomenika ili bilo kakvog obeležja koje bi podsećalo na njega. A zaslužio je ovaj div-junak, ako ništa drugo, bar da se njegovi posmrtni ostaci prenesu u našu zemlju i uz sve počasti pohrane u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu, da počiva s drugim našim herojima.
Autor: redportal.rs
