Proslavljeni glumac Petar Božović imao je život kao iz filma, prenosi Srpskainfo.
Naime, malo ko zna da je on zajedno sa bratom deo detinjstva proveo u domu za ratnu siročad. 😭
– Živeo sam u Zemunu dok mi majka nije umrla, a to se desilo brzo, tako da se majke skoro i ne sećam. 💔 Moj otac, nezadovoljan uslovima u nemačkom logoru, nastavio je da robija i na Golom otoku. Tako brat i ja ostadosmo u domu za ratnu siročad na Senjaku. U posete su mi dolazili baba, tetke i ujaci dok me nisu prihvatili, pa sam neko vreme bio u kolektivnom stanu. Onda su i ujaci otišli na Goli otok, a ja ponovo u dom dok me moja baba, tetka Vida Vlahović nije uzela i odvela u Kolašin. Moj brat je ostao u sirotištu i mislim da mi nikad nije oprostio, kao da sam ja bio kriv što sam izabran 💔😭 – ispričao je Božović.
U svom intervjuu iz decembra 1998. godine ispričao je zbog čega je pobegao iz pozorišta, ali i kao mu se vratio.
– Pobegao sam i bio u bekstvu jedno četiri godine. Nisam pobegao od pozorišta nego od svega. Od haosa… Moje vijuge opet nisu mogle da primaju te nove misli i ponašanja. Ceo taj haos sa gubitkom ondašnje Jugoslavije koja je bila najlepša zemlja na svetu, koja nam je i onako bila mala i tesna… Mi smo mislili da smo veći nego što jesmo i bili smo i uobraženi, i verovali smo da ćemo normalno ući u Evropu. Nikad nisam verovao da ću u Evropu morati da idem preko Kine i Belorusije. Vidite koliki je naš put: oko cele zemljine kugle mi moramo da idemo u Evropu umesto da odemo preko puta! Izgleda da smo dobili kartu u pogrešnom pravcu. Kao što nam je i obećano, tramvajem idemo u 21. vek, a do Evrope stižemo preko celog sveta! 😡 – govorio je Božović.
Glumac je otkrio i šta je radio u planinama. 👇🏻
– Bio sam po Sinjajevini i Komovima sa starim i umnim ljudima. Sa pokojnim Ilijom Dabetićem, umro mi je skoro, nisam ga mogao prežaliti… Sa Mijatom Mijatovićem, koji je još živ, hvala Bogu… To su ljudi koji su uvek živeli sa prirodom i sve podnosili onako kako sve podnose ljudi iz junačkih narodnih pesama. 😍 Takvih više nema… Nama je za sve neko kriv, a oni nikoga ne okrivljuju nego se bore. Oni su prvo nalazili slabosti u sebi i time postajali jači. Nisam ja tamo bio dođoš: detinjstvo sam proveo u selu kod Kolašina, sve je to meni bilo blisko. Za te godine ja sam doživio ponovo detinjstvo, što je veliki luksuz u ovom vremenu – govorio je tada glumac u dahu i dodao:
– Bilo bi suludo da sam taj deo života straćio ni u šta. Tamo sam naučio stvari za kojima sam tragao po svetu: putujući, studirajući, čitajući… Čovek nikada nije siguran da je sve pod rukom i da su stvari jednostavne: uvek misli da su negdje daleko. Mora se otići i uvjeriti, proveriti. Ako se ne ode, uvek ostaje pitanje zašto nije. Taj svet koji živi sa ovcama, kravama, kozama, šumom i prirodom i ima sasvim konkretne dnevne probleme, onda je to novo saznanje. Kad dođe rat, odu u rat, vrate se, bace pušku, žene se, piju, kose, kad dođe rat opet odu… Oni su tu na zemlji duboko ukopani. To su pravi ljudi koji ostavljaju trag svojom decom… Planina – tu je čovek najbliži Bogu – rekao je on.
Božović je ispričao i kako se vratio pozorištu.
Autor: Srpskainfo
