Rođen je kao Stojan Jovanović u selu Mrkonjići, Popovo polje, nadomak Trebinja u Hercegovini od majke Ane - Anastasije i oca Petra Jovanovića, po predanju 28. decembra 1610. godine, u bogobojažljivoj porodici hercegovačkih težaka.
Mali Stojan odrastao je najviše uz majku, ćutljivu i blagočestivu domodržnicu Anu, "onu kojoj se Bog smilovao", kako joj i ime kazuje. U onim vremenima oskudice i čestih gladi i boleština, mali Stojan zacelo često bio u prilici da bude svedok i majčine sastradalne ljubavi prema bližnjima i mnogog dobročinstva, naročito prema ništima i ubogima, koji se nezaboravno utisnuše u njegovu detinju duševnost.
Foto: Wikipedia.org
U strahu od danka u krvi, roditelji su Stojana već u dvanaestoj godini poslali u skroviti manastir Zavalu, u kojem je već tada igumanovao njegov stric, iguman Serafim. Tamo se učio crkvenoj pismenosti. Posle nekoliko godina, Stojan prelazi u trebinjski manastir Tvrdoš, gde nakon pohađanja manastirske škole, najzad prima i monaški postrig i sveštenički čin, postavši paroh popovopoljski.
Pogoršanje prilika u manastiru, naročito zbog unijatskih pritisaka iz Dubrovačke nadbiskupije i samovolje turskih vlasti i želja za dubljim podvigom odvode ga kao arhimandrita u Pećku Patrijaršiju i, po blagoslovu patrijarha Pajsija Janjevca, dalje na Svetu Goru, a zatim u Vlašku i Rusiju. Iz Rusije je donio bogate darove u knjigama, crkvenim stvarima i novac koji će podeliti sirotinji. Pred turskim nasiljem ponovo je napustio Hercegovinu i godinu dana proveo u Hilandaru.
Godine 1638. arhimandrit Vasilije je rukopoložen u Peći odlukom Svetog sinoda za mitropolita hercegovačkog, sa obnovljenom svetosavskom titulom - mitropolit Zahumski. Kasnije će dodati i titulu i skenderijski.
Njegov život bio je u stalnoj opasnosti od Turaka. Bio je proganjan i klevetan i od militantnih rimokatoličkih misionara i prelata. Bio je svrgavan sa mitropolitskog prestola u Trebinju od strane lažnog episkopa unijate Savatija 1641. godine. Izlagan je bahatostima plemenskih knezova i neposlušnih uskočkih četovođa. Ipak, stizao je gde god su ga vodili zadaci njegove arhiepiskopske službe, od Mostara, Trebinja, Bileće i Herceg Novog do Pljevalja, Morače, Onogošta, Pješivaca i Bjelopavlića.
NJUJORK: Izgorela crkva stara 128 godina
Kada su Turci razorili Tvrdoš, bežao je na Svetu goru, ali ga je narod u Bjelopavlićima zaustavio uz obećanje da će mu svako davati po mericu pšenice za izdržavanje. Vladika je ostao i najpre se podvizavao u jednoj pećini u Pješivcima, a kasnije prelazi u ostrošku pećinu. Manastir Ostrog je mesto gde je nastavio svoj strogi podvižnički život. Poslednjih 15 godina svog života proveo je u pećinskoj isposnici u Gornjem Ostrogu.
Foto: Wikipedia.org
Asketsko podvizavanje pod Ostrogom Svetog Vasilija nije odvojilo od njegovog staranja za svoju pastvu, niti od njegovih brojnih arhijerejskih dužnosti. Naprotiv, njegov podvižnički život još više je razvio narodno poštovanje prema njemu. Svetiteljski život i neumorni rad Svetog Vasilija stvorili su mu ogroman ugled među savremenicima.
Umro je 1671. godine. Njegove mošti i njegov grob čuvaju se u manastiru u Ostrogu do današnjeg dana. U njihovu moć isceljenja i utehe veruju podjednako i hrišćani i muslimani. U Ostrogu se svake godine na Trojičine dane održava veliki Narodni sabor. Manastir Svetog Vasilija Ostroškog mu je posvećen.
Autor: redportal.rs
