Pre, otprilike, 25 miliona godina naši preci su izgubili rep, a genetičari su sada verovatno otkrili mutaciju zbog koje majmuni, poput nas, ne mogu da imaju produžetke na zadnjici.
Ako se dokaže da su u pravu, to znači da smo rep izgubili iznenada i da se ta promena nije događala postupno. Bo Ksia s medicinskog centra Univerziteta Nju Jork ispričao je da je nedavno u saobraćajnoj nesreći povredio repnu kost koja je zapravo ostatak repa.
- Bilo je stvarno bolno. Stalno sam se prisjećao toga da mi na tijelu imamo rep - rekao je Ksia, prenosi New Scientist.
Ksia je nakon toga odlučio da istraži genetsku osnovu gubitka ovog produžetka. Sve mutacije koje uzrokuju gubitak repa trebalo bi da budu prisutne kod čovekolikih majmuna, ali ne i kod majmuna.
On i njegove kolege uporedili su 31 gen te dve vrste povezan s gubitkom repa, ali nisu pronašli ništa u područjima kodirajuće sekvence za belančevine. CDS (coding DNA sequence) ili kodirajuća sekvenca deo je transkripta koji se prevodi u protein.Nakon toga su pregledali takozvanu junk DNK, koja se nalazi unutar gena.
Nekodirajuća DNK sadrži vrlo raznolike sledove DNK koji su vrlo često skloni velikom broju ponavljanja. U početku je biološka funkcija velikog dela nekodirajuće DNK bila nepoznata, te su ti delovi prvobitno nazvani "junk DNA" ili "genomsko smeće".
Ksia je otkrio da se kod pretka čovekolikog majmuna u nekodirajućoj DNK repnog gena nalaze elementi alu. Alu elementi su neka vrsta genetskih parazita koji se kopiraju i lepe po celom genomu. Stručnjaci su u tom području pronašli dva takva elementa s komplementarnim sekvencama koji su se vezali i napravili petlju u mRNK.
Mogli bismo to uporediti sa situacijom kada se u priručniku zalepe dve ćelije, pri čemu gubimo deo uputstva. To znači da je proteinu TBXT često nedostajao kao ključni deo slagalice. Stručnjaci su napravili nekoliko eksperimenata kako bi dokazali svoju hipotezu. Primera radi, otkrili su da miševi s ovom mutacijom imaju kombinacije TBXT proteina pune dužine i nedostajućeg dela i da to obično dovodi do potpunog gubitka repa.
- Da se nešto ovako dogodi odjednom je značajan moment, jer nam onda ne trebaju milioni godina uzastopnih minornih promena - rekla je Kerol Vard sa Univerziteta Misuri. Dodala je da, iako među fosilima nema dokaza o postupnom gubitku repa, za sada imamo premalo fosila da isključimo tu mogućnost.
NAUKA: Da li su levoruki ljudi pametniji? 🧐🤔
Ono što nam ovo otkriće ne može reći je zašto su naši preci izgubili rep, odnosno zašto je evolucija odabrala baš ovu mutaciju. Neka od objašnjenja temelje se na tome da su ga čovekoliki majmuni izgubili jer su počeli da se kreću na drugačiji način, poput uspravnog hodanja među granama.
- No, ako gledamo fosile, oni ukazuju na to da su prvi majmuni bez repa još uvek hodali na sve četiri noge - kaže Vard.
Ksia i Janai misle da je morala da postoji snažna prednost gubitka repa, jer ova mutacija ima i nedostatak. Neki miševi s tom mutacijom razvili su abnormalnosti na kičmi, nešto slično kao spina bifida (rascep kičmenog stuba, zbog čega nastaje nepotpuno zatvaranje kičmene moždine).
Smatraju da postoji mogućnost da je relativno visoka stopa spine bifide kod ljudi relikt gubitka našeg repa pre mnogo miliona godina. Istraživanje naziva The Genetic Basis of Tail-loss Evolution in Humans and Apes.
Autor: redportal.rs
