Da li smo mi samo žabe oko bare kao što je Aristotel jednom rekao?

Savet svim mladima koji žele da se bave naukom je uvek bio uključite se u one stvari koje vam daju smisao, stvari koje su za dobrobit društva, jer društvo vas i finansira. Stvari poput borbe protiv klimatskih promena, stvaranje novih vakcina, zadovoljenje sve većih prohteva za energijom i hranom i naravno istraživanje svemira.

Jedna od najvažnijih uloga nauke je da produži život čovečanstvu - u kontekstu naše civilizacije.

Tu se uvek postavlja pitanje, koliko dugo mi očekujemo da postojimo? Tačnije imamo li kraja? Statistićki gledano, šanse da se nalazimo na početku naše civilizacijske epopeje su minimalne. Takođe malo je verovatno da ćemo nestati tek vek nakon efektivnog početka naše kolektivne tehnološke ere. Najverovatnije, a sudeći i prema našem stupnju tehnologije, mi se nalazimo na sredini našega civilizacijskog života. Mi smo u zrelom dobu naše tehnološke civilizacije, što znači da nam preostaje još nekoliko vekova - i ne više.

Ova statistička činjenica o našoj budućnosti je crna da crnja ne može biti, ali da li je ona i neizbežna?

Postoji jedna pozitiva koja se nalazi ovde. Ona nam je pred očima sve vreme, a to je naša sposobnost slobodnje volje i slobode izbora. Mi možemo da reagujemo na informacije i znanje o budućnosti koje imamo i na osnovu toga da produžimo život naše civilizacije. Međutim, ljudi nisu dobri u nošenju sa izazovima sa kojima se nikada nisu susreli, kao što najbolje možemo da vidimo po tome kako se borimo sa klimatskim promenama.

Nego da se vratimo fatalističkom pogledu. Standardni model fizike podrazumeva da smo svi sačinjeni od elementarnih čestica bez dodataka. I kao takvi tzv. kompozitni sistemi, ne posedujemo slobodu na tom osnovnom i fundamentalnom nivou, jer sve čestice i njihove interakcije prate zakone fizike. Sudeći prema toj persektivi pogleda na svet, ono što mi smatramo slobodnom voljom je jednostavno set nesigurnih tvrdnji asociranih sa kompleksnim setom okolnosti koje utiču na ljude. Ove nesigurne tvrdnje ili ti neizvesnosti, su veliki faktor kada se nosimo sa njima na individualnoj skali (lično), ali po verovatnoći spadaju u prosek kada se primene na velikoj skali na velikom uzorku. Čovečanstvo i njegove kompleksne interakcije na određeni način kao da izbegavaju osećaj predvidivosti na ličnom nivou, dok je sa druge strane možda sudbina naše civilizacije kao celine uobličena našom prošlošću.

Stoga predviđanje koliko je nama vremena ostalo može pratiti ista predviđanja i iste forme koje su se već dogodile u prethodnim civilizacijama i koje su imale slične ili iste okolnosti i probleme. Većina zvezda se rodila milijardama godina pre našeg Sunca i moguće je da su oko njih nastale civilizacije koje su do našeg vremena nestale. Kada bi posedovali podatke o tome koliko su živele, mogli bi da lako izračunamo koliki je životni vek i našoj civilizaciji.

Jednom kada bi se suočili sa činjenicom da imamo rok trajanja, možda bi se veliki broj ljudi odlučio na drugačije korake. Možda bi se odlučio da se udalji od Zemlje, na novu planetu. Takva situacija bi bila savršena za nas, jer bi tako napravili neku vrstu osiguranja od katastrofe (bilo prirodne bilo ljudske) na Zemlji gde smo svi tj. gde su nam sva jaja u jednoj košarici.

Osnivanje kolonija na drugim planetama bi najviše naličilo Gutenbergovoj štampariji iz 1455. godine, koja je spasila na hiljade knjiga koje su postojale u samo jednom ili u jednocifrenom broju primeraka, koje bi nestale u jednoj katastrofi.

Istina je, moramo da priznamo, da fokus na naseljavanje Marsa neće spasiti nas od svakodnevnih problema na Zemlji, ali nama kao ljudima je potrebna velika ideja i inspiracija da bi nas gurala napred. Nešto što će nam otvoriti pogled ka novim horizontima. Sužen pogled i fokus na uske potrebe gura nas ka sukobima, jer amplifikuje naše razlike i ograničene resurse. Globalna perspektiva osigurava saradnju kao odraz problema koje svi delimo. Kako je Oskar Vajld jednom rekao:

Svi smo mi u blatu, ali neki od nas gledaju u zvezde.

Autor: redportal.rs