O knjizi su govorili dr Jelena Perić i prof. dr Boško Suvajdžić, dok je RadomirPutnik bio odsutan, ali je pročitano njegovo slovo o knjizi. Odabrane odlomke čitali su glumci: Jelica Sretenović, Milan Caci Mihailović i Petar Mihailović. Moderator je bila Tatijana Rapp.
Pisac Miodrag Ilić upotpunio je veče svojim slovom. Prenosimo delove:
Neke sam tekstove dosta davno napisao. Ovaj izbor je, zapravo, iz nekih 40 godina mog rada. I onda se, znate, čovek, dramski pisac, zapita: Zašto sve to? Čemu sve to? Da li pozorište danas još nekoga interesuje? Da li pozorište zaista može bilo šta da pomeri, da promeni, učini, dejstvuje? Koliko je ono danas uopšte živoverno, aktivno, prisutno?
Dramski pisac piše za pozorište, pre svega, pa onda za film, televiziju, i tako dalje. Teatar je poseban.
Danas je naše pozorište, čini mi se, potpuno izgubilo neke svoje orijentire, izgubilo svoj razlog postojanja. Ono je bilo najdemokratskija ustanova. Dakle, pozorište široko otvara vrata svima, obraća se svima, pokreće pitanja nekog opšteg humanizma, vrednosti, i zabavu, naravno, zabavu kroz pouku, kroz pokretanje na razmišljanje.
Sad su se pojavili neki ljudi, neki teoretičari, koji pretenduju na ozbiljnost, koji kažu da pisana reč, i uopšte reč, u pozorištu više nije potrebna. Da likovi više nisu potrebni. Ja vas pitam: Šta je onda ostalo? Ostalo je nešto što liči na cirkus, na akrobaciju, na prevrtanje po sceni. Kobajagi, telo govori... Telo govori u baletu, uz muziku, na jedan drugi način, a dramsko pozorište lišeno teksta, lišeno te poetike koju je još Aristotel postavio, pa onda plejada teoretičara...
Znate, ko god je pokušao da popravi Nušića, da popravi Čehova, pa da nešto dopiše, preradi, propao je. Dramski pisac, kad je veliki pisac, on je jak i niko mu ništa ne može. Naša pozorišta se poigravaju, ja neću sada da pominjem pozorišta da se ne zamerim, inače sam na ratnoj nozi sa svima, pa mi to nije potrebno, ali u jednom našem, recimo, teatru uđete i gledate predstavu koja traje 4 sata, koja je dosadna beskrajno. Sasvim sam dobro rekao u jednom intrevjuu: samo su dve stvari nedozvoljene, zabranjene u pozorištu. To je da je nerazumljivo i da je dosadno. Pa šta ću u pozorištu kad ne razumem šta se tamo događa?
Neke sam tekstove dosta davno napisao. Ovaj izbor je, zapravo, iz nekih 40 godina mog rada. I onda se, znate, čovek, dramski pisac, zapita: Zašto sve to? Čemu sve to? Da li pozorište danas još nekoga interesuje? Da li pozorište zaista može bilo šta da pomeri, da promeni, učini, dejstvuje? Koliko je ono danas uopšte živoverno, aktivno, prisutno?
