Doba samoproglašenih snažnih lidera ponovo je na sceni, dopadalo se to nekome ili ne. Od Moskve i Pekinga, preko Ankare, pa sve do Vašingtona, političari koji se predstavljaju kao odlučni i nepokolebljivi sve češće dolaze u prvi plan. Njihov stil vladavine zasniva se na ličnom autoritetu, harizmi i obećanju da će ukloniti nesposobne birokrate, ućutkati protivnike i uspostaviti čvrstu kontrolu.
Ovakav oblik političkog vođstva nije nov. Kroz istoriju su se snažni pojedinci često nametali kao rešenje za društvene probleme, a psihologija može da objasni zbog čega ljudi prihvataju takve lidere.
Nakon Drugog svetskog rata, dok se svet još oporavljao od strahota Holokausta, istraživači sa Univerziteta Kalifornije u Berkliju počeli su da proučavaju psihološke korene fašizma i spremnost ljudi da slepo izvršavaju naređenja.
Među njima je bio i Teodor Adorno, filozof jevrejskog porekla koji je napustio Nemačku nakon dolaska Adolfa Hitlera na vlast.
U knjizi „Autoritarna ličnost“, objavljenoj 1950. godine, Adorno i njegove kolege izneli su tezu da su pojedinci sa krutim načinom razmišljanja, izraženom potrebom za poštovanjem pravila i netrpeljivošću prema drugačijima podložniji autoritarnim idejama.
Oslanjajući se na teorije Sigmunda Frojda, smatrali su da se takve osobine mogu razviti tokom detinjstva, naročito kod dece koja odrastaju uz stroge i dominantne roditelje. Takvo vaspitanje, prema njihovom tumačenju, može stvoriti osobe koje se pokoravaju autoritetima, ali istovremeno pokazuju neprijateljstvo prema onima koji odbacuju tradicionalne vrednosti.
Kasniji istraživači kritikovali su pojedine metode i zaključke ove studije, upozoravajući da se brutalni diktatori 20. veka ne mogu poistovetiti sa savremenim populističkim liderima. Ipak, novija istraživanja potvrđuju da određene osobine ličnosti mogu povećati sklonost ka podržavanju autoritarnih političara.
Studija iz 2017. godine pokazala je da su savesnost, ekstraverzija, saradljivost i neuroticizam povezani sa izraženijim autoritarnim stavovima. Nasuprot tome, ljudi otvoreniji za nova iskustva pokazali su manju sklonost takvom razmišljanju.
Drugim rečima, osobe koje vole red, predvidljivost i jasna pravila, kao i one koje izbegavaju sukobe sa ustaljenim normama, mogu lakše prihvatiti autoritarno vođstvo. Ljudi koji su radoznali i spremni da prihvate drugačije ideje uglavnom su manje podložni takvim uticajima.
Ipak, ličnost i iskustva iz detinjstva ne objašnjavaju sve. Čak i ljudi koji su inače tolerantni i otvorenog uma mogu početi da podržavaju čvrstorukaše kada se nađu u okolnostima koje izazivaju strah i nesigurnost.
Istraživanje objavljeno 2025. godine u časopisu „Evolucija i ljudsko ponašanje“ obuhvatilo je 25 zemalja i više od 5.000 ispitanika. Učesnici su bili podeljeni u tri grupe i zamoljeni da zamisle svoju zemlju u ratnom stanju, u miru ili tokom izbora novog lidera.
Zatim su im prikazivane dve verzije istog lica: jedna je izgledala dominantnije, a druga manje dominantno. Od njih je traženo da izaberu osobu koju bi želeli na čelu države.
Rezultati su pokazali da je 54 odsto ispitanika koji su zamišljali rat izabralo dominantnije lice. U mirnodopskoj grupi taj procenat iznosio je 42 odsto, dok je u kontrolnoj grupi bio 46 odsto. Sličan obrazac zabeležen je u 19 od 25 zemalja.
Rat, međutim, nije jedini faktor koji podstiče ljude da biraju snažne lidere. Ekonomska nesigurnost, siromaštvo, nezaposlenost i problemi sa stanovanjem takođe mogu povećati podršku autoritarnim političarima.
Jedno istraživanje sprovedeno na 140.000 ljudi pokazalo je da životne okolnosti koje izazivaju nesigurnost povećavaju privlačnost dominantnih lidera. Kada ne znaju šta ih čeka, ljudi često daju prednost kandidatima koji deluju odlučno, samouvereno i spremno da donose teške odluke, čak i kada nisu najstručniji ili najiskusniji.
Istraživači smatraju da u neizvesnim vremenima građani žele nekoga ko ostavlja utisak da zna šta radi i ko neće oklevati da sprovede svoje odluke. Političari koji su uvaženi i cenjeni, ali izbegavaju nametanje svoje volje, mogu delovati nedovoljno odlučno u kriznim situacijama.
Postoji i kontroverzna teorija koja povezuje autoritarne političke stavove sa rizikom od zaraznih bolesti.
Prema ovoj hipotezi, ljudi koji žive u područjima sa većom učestalošću bolesti poput virusnog hepatitisa, herpesa, HIV-a, malih i ovčijih boginja skloniji su podržavanju društvenih normi, snažne centralizovane vlasti i odbacivanju onih koje smatraju strancima.
Objašnjenje je da bliskost sa poznatom zajednicom, poštovanje zajedničkih pravila i izbegavanje nepoznatih ljudi mogu smanjiti rizik od širenja infekcija.
Iako pojedini naučnici smatraju da je ova teorija preuveličana, ona se uklapa u širi zaključak brojnih istraživanja: kada zavladaju strah, nestabilnost i neizvesnost, ljudi češće traže snažne lidere koji obećavaju red, sigurnost i čvrstu kontrolu.
Autor: redportal.rs
