Svi smo makar jednom razgovarali sa osobom koja će radije satima raspravljati, menjati temu ili pronalaziti nova opravdanja nego izgovoriti jednostavnu rečenicu: „Pogrešio sam.“ Iako takvo ponašanje često pripisujemo tvrdoglavosti ili preteranom egu, psihologija pokazuje da iza nesposobnosti priznavanja greške mogu stajati znatno složeniji mehanizmi.
Za neke ljude priznanje greške predstavlja sasvim uobičajen deo razgovora, dok ga drugi doživljavaju gotovo kao lični poraz. Razlika nije nužno u inteligenciji, obrazovanju ili poznavanju činjenica, već u načinu na koji pojedinac doživljava sebe i reaguje kada se njegova uverenja nađu pred izazovom.
Kada greška postane pretnja sopstvenom identitetu
Jedan od razloga zbog kojih ljudi odbijaju da priznaju grešku jeste potreba da sačuvaju pozitivnu sliku o sebi.
Ako osoba sopstvenu vrednost snažno povezuje sa time da je pametna, sposobna ili uvek dobro informisana, priznanje da nije bila u pravu može doživeti kao dokaz lične nesposobnosti.
Umesto da napravi razliku između pogrešnog mišljenja i sopstvene vrednosti, ona te dve stvari poistovećuje.
Tada rasprava prestaje da bude pitanje činjenica i postaje pitanje odbrane identiteta.
Paradoksalno, osoba koja naizgled pokazuje veliko samopouzdanje i nikada ne odstupa od svojih stavova ne mora nužno imati stabilno samopoštovanje. Ponekad upravo nesigurnost pojačava potrebu da se po svaku cenu ostane u pravu.
Kognitivna disonanca: Zašto nas istina ponekad uznemirava?
Američki psiholog Leon Festinger razvio je teoriju kognitivne disonance, koja objašnjava neprijatnost koju ljudi mogu osećati kada se suoče sa međusobno protivrečnim uverenjima, postupcima ili informacijama.
Zamislimo osobu koja je godinama čvrsto verovala u određenu tvrdnju. Kada joj neko predstavi ubedljive dokaze da ta tvrdnja nije tačna, ona se suočava sa neprijatnim izborom: da promeni mišljenje ili da pronađe način da ospori nove informacije.
Promena mišljenja zahteva prihvatanje mogućnosti da je prethodno razmišljanje bilo pogrešno. Zbog toga pojedini ljudi pribegavaju opravdanjima, umanjivanju značaja dokaza ili prebacivanju pažnje na druge teme.
Na taj način smanjuju unutrašnju neprijatnost, ali istovremeno otežavaju preispitivanje sopstvenih stavova.
Ipak, kognitivna disonanca ne dovodi uvek do poricanja. Ona može biti i podsticaj da čovek promeni mišljenje ili ponašanje.
Zašto činjenice nisu uvek dovoljne?
Ljudi često veruju da će sagovornik promeniti mišljenje ukoliko mu se predstavi dovoljno dokaza. Međutim, ljudsko razmišljanje nije uvek toliko racionalno.
Važnu ulogu ima i takozvana pristrasnost potvrđivanja, odnosno sklonost da lakše primećujemo, prihvatamo i pamtimo informacije koje podržavaju naša postojeća uverenja.
Osoba koja je u nešto čvrsto ubeđena može pažljivo analizirati svaki dokaz koji joj protivreči, dok istovremeno bez mnogo preispitivanja prihvata tvrdnje koje joj idu u prilog.
Zbog toga dve osobe mogu raspolagati gotovo istim informacijama, a ipak iz njih izvlačiti potpuno različite zaključke.
Posebno je teško promeniti stav kada je on povezan sa pripadnošću određenoj društvenoj grupi, ličnim vrednostima ili dugogodišnjim životnim odlukama.
U takvim situacijama promena mišljenja ponekad podrazumeva mnogo više od jednostavnog prihvatanja novih činjenica.
Strah od poniženja može biti jači od želje za istinom
Način na koji smo naučili da doživljavamo greške takođe može uticati na našu spremnost da ih priznamo.
Ako je neko tokom odrastanja često bio ismevan, strogo kažnjavan ili ponižavan zbog pogrešnih odgovora, postoji mogućnost da kasnije razvije izraženu odbrambenu reakciju na kritiku.
Takva osoba može doživljavati priznanje greške kao rizik od gubitka poštovanja ili odbacivanja.
Umesto da kaže da nije u pravu, ona se brani, napada sagovornika ili pokušava da opravda svoje postupke.
Naravno, ne znači da svaka tvrdoglava osoba ima ovakvo iskustvo. Razlozi za nepriznavanje grešaka razlikuju se od čoveka do čoveka.
Da li je moguće razgovarati sa nekim ko nikada ne priznaje grešku?
Pokušaj da nekoga javno ponizimo ili nateramo da prizna poraz često može izazvati još snažniji otpor.
Mnogo korisniji pristup jeste razgovor u kojem se činjenice razmatraju bez ličnih uvreda i potrebe da jedna strana trijumfuje nad drugom.
Umesto rečenice „Vidiš da nemaš pojma“, moguće je postaviti pitanje: „Šta bi te navelo da preispitaš svoje mišljenje?“
Takvo pitanje pomera fokus sa ličnog sukoba na razmišljanje o dokazima.
Ipak, važno je razumeti da niko ne može garantovati promenu tuđeg mišljenja. Nekada je razumnije završiti besplodnu raspravu nego neprestano pokušavati da ubedimo osobu koja ne pokazuje spremnost da razmotri drugačije argumente.
Priznavanje greške nije slabost
Jedna od važnih osobina psihološke zrelosti jeste sposobnost da razdvojimo sopstvenu vrednost od svojih mišljenja.
Čovek može biti obrazovan, inteligentan i iskusan, a ipak pogrešiti. Štaviše, upravo spremnost da preispitujemo svoja uverenja omogućava nam da učimo i donosimo bolje odluke.
Zbog toga rečenica „Nisam bio u pravu“ ne mora predstavljati znak slabosti. Naprotiv, ona može pokazivati dovoljno unutrašnje sigurnosti da prihvatimo činjenicu da naše znanje ima granice.
Na kraju, možda najveća prepreka priznavanju greške nije nedostatak dokaza, već strah od onoga što bi ti dokazi mogli da promene u našem mišljenju o sebi.
Austrija predložila da Beč bude sedište UN za AI 🏰🤖☝
Autor: redportal.rs
