Još je Heraklit, jedan od najpoznatijih mislilaca antičke Grčke, tvrdio da čovek ne može dva puta zakoračiti u istu reku, jer se u međuvremenu menjaju i reka i onaj koji u nju ulazi. Više od 2.500 godina kasnije, savremena istraživanja ličnosti pokazuju da se slična ideja može primeniti i na čoveka: iako imamo osećaj da je naš karakter relativno stabilan, on se tokom života ipak menja.
Psiholozi ličnost često proučavaju kroz model „velikih pet“ osobina: ekstraverziju, prijatnost, savesnost, neuroticizam i otvorenost prema iskustvima. Iako ovaj model ima određena ograničenja i kritičare, i dalje je jedan od najčešće korišćenih okvira za istraživanje ljudske ličnosti.
Ranija istraživanja ukazivala su da se ovih pet osobina ne zadržavaju na istom nivou tokom čitavog života. Novo istraživanje psihologa sa Univerziteta u Cirihu pokušalo je da utvrdi da li ljudi zaista menjaju svoju ličnost ili samo različito doživljavaju sebe kako stare.
U prvom delu istraživanja učestvovalo je 887 ljudi iz Sjedinjenih Američkih Država. Oni su odgovarali na pitanja o svojoj ličnosti, fizičkom zdravlju, samopoštovanju, zadovoljstvu životom, finansijama i društvenom životu, a zatim procenjivali koliko su se te osobine i okolnosti promenile tokom njihovog života.
Većina ispitanika smatrala je da je njihova ličnost bila stabilnija od gotovo svega ostalog. Promene u zdravlju, finansijama i zadovoljstvu životom lako su prepoznavali, dok su imali utisak da su, uprkos različitim životnim iskustvima, kao osobe ostali uglavnom isti.
Međutim, poređenje njihovih procena sa podacima iz nekoliko velikih dugoročnih istraživanja, koja su obuhvatila 166.971 osobu iz SAD, Nemačke, Australije i Holandije, pokazalo je drugačiju sliku. Ličnost se, prema tim podacima, menjala najmanje koliko i osobine koje obično smatramo promenljivijim, poput prihoda, zadovoljstva životom ili zdravlja.
Promene nisu bile potpuno nasumične. Od oko 15. do 90. godine, ekstraverzija, neuroticizam i otvorenost prema novim iskustvima uglavnom su opadali, pri čemu je pad neuroticizma bio najizraženiji. S druge strane, prijatnost i savesnost uglavnom su se povećavale sa godinama.
Takav obrazac može se uklopiti u ono što svakodnevno primećujemo kod starenja. Ljudi vremenom često postaju smireniji, obzirniji i organizovaniji, ali istovremeno manje društveno aktivni i manje skloni isprobavanju nepoznatih stvari.
Ipak, najzanimljiviji zaključak istraživanja možda je upravo razlika između stvarne promene i našeg doživljaja sebe. Čak i kada se karakteristike ličnosti tokom nekoliko decenija značajno promene, većina ljudi ih ne doživljava kao temeljnu promenu sopstvenog identiteta. Čovek se, dakle, može postepeno menjati tokom čitavog života, a da i dalje ima snažan osećaj da je ostao ista osoba.
Autor: redportal.rs
