Nije ipak toliki pakao i nemojte danteovski da gubite svaku nadu, poručuje mladim i neafirmisanim piscima 🤝
Igor Perišić je srpski teoretičar književnosti i književni kritičar. Doktorirao je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, a zaposlen je kao naučni savetnik na Institutu za književnost i umetnost. U svom naučnom i publicističkom radu, bavi se književnom teorijom, teorijom komike i smeha, postkolonijalnom teorijom, studijama roda, savremenom srpskom književnošću, istorijom opšte književnosti i istorijom srpske književne kritike. Objavio je knjige Gola priča, Uvod u teorije smeha, Utopija smeha, Kritika i metakritika, Ženski portreti, Srpski (o)kvir i Književnost i liberalna misao. 📕
U intervjuu za Red portal govorio je o odnosu književnih nagrada i njihovoj ulozi u savremenoj srpskoj književnosti, ali i o tome koliko tržište, marketing i žiriji utiču na vidljivost autora i dela. Osvrnuo se na granicu između umetničkog stava i ideološke zloupotrebe književnosti, položaj angažovanog pisanja, zaboravljene autore, kao i na savremene pojave poput „virtue signallinga“, a dao je i nekoliko važnih saveta mladim piscima.
Nedavno su dodeljena dva prestižna priznanja u domaćoj književnosti – Ninova nagrada i Beogradski pobednik. 🏅 Prednost u kvalitetu šireg izbora dao si drugom žiriju. Ima li ova vrsta rivaliteta potencijal da preraste u međusobno korektivni faktor?
Sportskim rečnikom kazano, ove godine žiri Beogradskog pobednika imao je skor 7 dobrih romana od 7 u finalu, dok je kod Ninovog žirija rezultat bio 4 naprema 6. Dakle, kvalitet i kvalitetan rad bili su ovoga puta – što nije uvek bio slučaj – na strani Beogradskog pobednika, a Petar Pijanović sa svojim glasom za „Ulm“ Bojana Vasića kandidovao se za titulu mog omiljenog kritičara.
Dobro je da postoje dve značajne nagrade za roman godine sa pristojnom novčanom naknadom za pisce koji uglavnom ne mogu da žive od svog posla. S obzirom na to da je u 2025. bilo petnaestak dobrih romana, kad se podvuče crta gotovo sve što je vredelo jeste istaknuto, tako da ako baš i ne postoji rivalitet između dva žirija u smislu ko je za Zvezdu, a ko za Partizan, postoji korektivna sinergija korisna za srpsku književnost.
Nagrade i priznanja, čak i potrošni marketinški superlativi („naprodavanija knjiga“, nužno ne i najbolja), umeju da neguju, ali i neumereno podižu sujetu pisca. Može li se autor s tim izboriti ili je jedino može nositi sa više ili manje dostojanstva? 🔖
Marketinški trikovi su upravo to: trikovi kako bi se došlo do šire publike, odnosno bolje prodaje. Kvalitet ponekad ima veze s tim, a ponekad nema. Za pisce ne bi u konačnici trebalo da bude nedostojanstveno da se dobro prodaju, ne u moralnom nego u ekonomskom smislu. A sujeti mislim da godi i pošteno zarađen novac, kao i pohvale kritičara, i tu nema ničega ljudski lošeg. 😁
Gde je granica između prava autora na stav, koji može biti izražen u samom delu, i zloupotrebe dela od strane autora zarad lične afirmacije? I može li autor uopšte zloupotrebiti sopstveno delo?
I te kako može da zloupotrebi, ako mu je na prvom mestu plasiranje ideološke i političke poruke, a tek na drugom književnost. ☝🏻 Svakako da postoji kvalitetna angažovana književnost, ali to je upravo ona u kojoj je umetnost svojim putevima nadvladala autorovu želju da vulgarno konkretno menja svet. Najbolji primeri su Vladimir Majakovski i Bertolt Breht koji jesu sjajni umetnici, uprkos tome što su bili komunisti.
Ne uzimajući u obzir kanon srpske književnosti u koji spadaju pisci poput Andrića, Crnjanskog, Njegoša, koliko šira publika zaista poznaje domaću književnost? 📚
Šira publika uglavnom poznaje ono što joj se servira da bi bilo prepoznato. Tu onda stupaju na scenu razni faktori književnog posredovanja ili sistemi nadziranja ukusa, ako već u kapitalizmu nema otvorene cenzure. 📘 Pomalo paradoksalno, takozvana komercijalna književnost jeste ona koja potencijalno otvara neke prostore slobode i proširuje interesovanje za literaturu kao takvu. Velika čitanost je svakako ugodna kapitalu, ali, s druge strane, ekonomski kapital u izdavačkoj industriji uvek ima težnju da postane i simbolički, tako da se skoro prirodno preraspodeljuje i na ono što nije pisano samo za trenutne zahteve tržišta već za trajnije svrhe.
Savo Skarić Zembilj moglo bi se reći da je ravan Kočiću, ali ga je kratak vek onemogućio da se sasvim razvije, dok je danas potpuno nepoznat. Koliko je takvih zaboravljenih dragulja?
Hvala vam na ovom primeru za koji ranije nisam bio ni čuo. 🙏🏻 Ali, u suštini čini mi se da nema baš mnogo takvih primera. Ili, ako ih je bilo, savremena feministička i kvir istraživanja literarne istorije – još jednog primera radi – vratila su na svetlo književnog dana nekada potisnute spisateljice Leposavu Mijušković i Jelenu Dimitrijević. 📒📖 Našlo bi se tu možda i drugih slučajeva, ali neka se time bave ljudi stručniji od mene za starije epohe srpske književnosti.
Za kog pisca smatraš da je možda nepravedno izostavljen iz tog kanona ili, narodski rečeno, lektire?
Slobodan Jovanović polako dobija prestono mesto koje zaslužuje u istoriji srpske kulture i nauke. Ali, i kao pisac je u nekim svojim istoriografskim delima bezmalo ravan Andriću, što bi trebalo više istaći. ✍🏻
Pisac Filip Grbić vrlo promišljeno je Mišela Uelbeka nazvao „poslednji pisac Evrope“. Deliš li takav utisak o Uelbeku? 🤔
Delim. Stara prosvećena Evropa s kojom je srpska kultura još od kraja 18. veka vodila plodan dijalog, pa čak ponekad nekritički usvajala njene vrednosti, ubrzano nestaje pred našim očima. 👎🏻 Uelbek simbolično okončava epohu privlačnosti i humanističke prevlasti evropskih vrednosti. Izmeštanje ideje Evrope iz kulturnog polja u tupavu političku akciju stvaranja Evropske unije već je skoro potpuno zbrisalo tradicije klasičnih liberalnih načela na kojima je ideja Evrope više od dva stoleća počivala.
IZVOR: IG / @igor.perisic
Pošto smo pomenuli Grbića, slažeš li se da je kosmička nepravda što samo za poslednji roman nije nagrađen, iako je verovatno reč o njegovom najzrelijem delu?
Pa sad, kosmološki gledano nepravda je možda i što je ovaj svet stvoren tako kako je stvoren. 😅 Ali, na planu književnih priznanja, svakako da je reč o nepravdi. Roman Filipa Grbića „Kanon potištenog uma“ bio je među tri najbolja u 2023. godini, a u moru srpskih književnih nagrada nije dobio nijednu.
Kako bi definisao neologizam – virtue signalling? 🧐 I da li pojava određena tim pojmom zaista jeste toliko rasprostranjena, odnosno nužno samo specifičnost našeg vremena?
Gest da vam neko diskretno namigne, signalizirajući time kako da se ponašate i tako učinite kontekstualno valjan moralni izbor, prisutan je verovatno od davnih vremena. 😉 Sada je olakšan put da se poželjne agende plasiraju sredstvima koja su delotvornija od pukog namigivanja. Tipična „demonstracija vrline“ jeste do nebesa uzdignuta zabrinutost za životnu sredinu, pri čemu stvarna sadržina te brige retko koga intimno baš dotiče, ali je izrazito društveno poželjna. 🌱♻️ Na stranu to što zeleno-leve politike, recimo one u Nemačkoj, pod krinkom navodne vrline sprovode izuzetno ratoborne društvene strategije koje su u totalnoj simboličkoj suprotnosti sa spokojem prirode.
Ako zanemarimo prihode i mogućnost života od književnosti, jer toga praktično nema, šta bi savetovao mladima koji žele da se upuste u svet pisanja, ali bivaju obeshrabreni izazivovima poput pronalaska izdavača ili medijskog predstavljanja? 🫤
Nije ipak to toliki pakao i nemojte danteovski da gubite svaku nadu! Iako će vas u početku izdavačke kuće kinjiti svim raspoloživim sredstvima, a mediji prolaziti mimo vas kao pored turskog groblja, obično kvalitet kad-tad ispliva na površinu, i onda ćete baš vi biti u prilici da delimično diktirate uslove. 😊
Kao drugo, vrlo mladim ljudima sa spisateljskim žarom savetujem da ne studiraju književnost jer će ih to udaljiti od stvaralaštva. Najkreativniji čitalački čin jeste onaj vođen isključivo dubokim egzistencijalnim potrebama, a ne institucionalnim usmeravanjem. Na fakultetima se ne studira pisanje književnosti, nego proučavanje književnosti. 🎓 Nije ni ovo drugo baš loš životni izbor, ali mi je stalo da bude jasna ta razlika. A i kad bismo statistički istraživali, verovatno bismo došli do podatka da se većina najboljih pisaca nije zamajavala studijama književnosti, ili ako jeste – nije ih završila ili poseduje talenat zaborava mrlja iz sopstvene biografije.
Pisanje – zanatska tehnika ili uzvišeni ritual? ✍🏻
Duboko verujem da sve što čovek stvori sa svojih deset prstiju ili koliko ih ko ima – jeste kultura. I svaki zanat jeste kultura, a kad je izvrstan onda postaje i umetnost. Tako da je do neosetnog dosezanja ritualnog čina rađanja umetnosti potreban ogroman rad. Prirodno rođeni geniji jesu redak izuzetak, i to je fenomen za koji ljudi nisu nadležni niti ga mogu svesno proizvesti. 💡
Pet najboljih filmskih/serijskih adaptacija literature po tvom izboru? 🎬🍿
Da ostanemo na domaćem terenu. Filmovi „Petrijin venac“ Srđana Karanovića, „Ubistvo s predumišljajem“ Gorčina Stojanovića, „Nečista krv“ Milutina Petrovića, serije „Salaš u malom ritu“ Branka Bauera i „Pop Ćira i pop Spira“ Soje Jovanović. 📽
„Kad bih umio da napišem najlepšu knjigu na svetu, posvetio bih je svojoj ženi“, reče Meša u romanu „Derviš i smrt“. Kome bi je ti posvetio?
Rasplakao bih se ako bih sada direktno odgovorio na ovo pitanje. 😔 Takvu posvetu možete naći u jednoj od mojih ranijih knjiga.
„Živeti znači želeti, život je zbir želja“, citira Žarko Popara nepoznatog pesnika. Šta za tebe znači živeti? 🤔
Moj omiljeni rok bend „Heroina“ ima stih „sva ova igra dok čekaš kraj“. 🎶 Baš tako, igram se, dok ne dođe srećan kraj, jer smrt uvek jeste srećan kraj.
Omiljeni stereotip i teorija zavere?
Volim sve nacionalne stereotipe iz viceva, ima u njima dubinske armature za ozbiljna antropološka istraživanja. A potpuno sam ubeđen da su Foksu Molderu iz serije „Dosije Iks“ sestru oteli vanzemaljci. 👽
Koji je tvoj skriveni talenat za koji malo ko zna da ga poseduješ?
Od malih nogu fanatično pratim atletiku i prikupljam informacije o tom sportu, kao da sam Božo Sušec. 🏃🏻👟 Mislim da bih mogao da budem komentator atletskih takmičenja. 🎙
IZVOR: FB / Igor Perišić
Autor: Filip Pejković
