Velika množina njih poče seći vrata grada slavnoga manastira Hilandara... Strele padahu kao kapi daždi, puštane rukama bezbožnika, i ratne trube kliktahu i sami oni jednoglasno se derahu ustremljujući se napred. Strašno beše videti njihov ubojni stroj. Ali, gospodin moj (Danilo II), hrabra duša, ostade ka kamen stamen i nepokolebljiv, muški boreći se sa bezbožnicima od jutra do večeri...
Vatren, neumoran, inteligentan. Pisac, pesnik, strateg i ratnik. To su samo neki od epiteta koji su u vezi sa titanskom figurom poglavara srpske crkve iz perioda vladavine kralja Milutina - arhiepiskopa Danila II.
Citat na početku teksta je zapis neimenovanog Danilovog učenika, koji je svedočio o arhiepiskopu u boju sa "katalonskom družinom" (španskom najamničkom vojskom) i njihovim sudarom pod zidinama Hilandara. U njemu je zapisana sva suština njegove ličnosti. No krenimo od početka.
Kosovski amanet kneginje Milice ✝
VLASTELIN MONAH
Danilo II, čije se svetovno ime ne zna, rođen je oko 1270. godine i bio je vlastelinsko dete. Rastao je kao i sva deca buduće ratničke vlastele. Još kao mali spoznao je konja pod sobom, oklop na plećima i mač u ruci.
Kao mladić bio je u dvorskoj službi kralja Milutina, gde je osetio svu vrelinu politike srpskog kraljevskog dvora s kraja 13. veka. Zabeleženo je i da je svojom inteligencijom i sposobnošću postao kraljev miljenik. Međutim, sudba nije htela da on i ostane tamo.
Od njegovog biografa znamo da je rano zavoleo knjige i da je želeo da se obrazuje, što je bilo protivno želji njegovih roditelja. Svojeglav i vatren, sačekao je idealan trenutak prilikom Milutinovog obilaska crkava i iskrao se sa dvora (poput Svetog Save) pravo u Manastir Svetog Nikole na Končulu (Ibar). Tu ga je Iguman Nikola zamonašio (oko 1300.) i dodelio mu ime, kojim će se upisati zauvek u istoriju Srbije - Danilo.
VAVEDENJE: Slava manastira HILANDARA
KATALONCI
Početak 14. veka bio je turbulentan. Vizantijski car Andronik II je bio na udaru Zapada i napora latinskog cara u egzilu Karla Valoa, kao i pape Klimenta V, koji su svim silama radili na pokretanju novog krstaškog rata radi uništenja šizmatika (pravoslavaca).
Sve je počelo septembra 1303. godine u lukama Carigrada masovnim iskrcavanjem najveće i najsilnije najamničke vojske. Trideset i šest lađa sa 6.500 Katalonaca dočekuje lično car Andronik II sa sinom Mihailom IX. Njegova nada je da će, uz pomoć njih, uspeti da vrati posede u Maloj Aziji koje su Turci munjevito zauzeli.
Ruđer de Flor, njihov zapovednik, čak je i veren carevom sestričinom i obećana mu je cezarska titula. Do 1304. godine Katalonci žestoko tuku Turke na svim frontovima, nanoseći im jedan katastrofalni poraz za drugim. Ali tokom borbi često dolazi i do sukoba sa Vizantincima, što polako počinje da se razvija u otvoren antagonizam.
Nakon uspešnih pohoda, Katalonci se na jesen vraćaju u Galipolje, gde je njihovom zapovedniku svečano dodeljena cezarska titula. To je bilo previše mladom Mihailu IX, koji je odveć sumnjao da je u pitanju zavera za preuzimanje Vizantije.
Ruđeru de Floru je poslato učtivo i lepo pismo, u kojem lično prestolonaslednik poziva na navodnu privatnu proslavu svojih pobeda u Maloj Aziji. Sa malom pratnjom zapovednik je stigao u grad, ali je iskusni ratnik ubrzo razotkrio namere Mihaila IX. Međutim, u gužvi koja je nastala Ruđer gine u zasedi sa celom svojom pratnjom.
Na vest o smrti svog zapovednika, Katalonce je zahvatio sveopšti bes i žeđ za krvlju. Razbili su vizantijsku vojsku kod Arpe i krenuli u sveopštu pljačku po Trakiji (istočni Balkan).
Tada ih je nevidljiva ruka usmerila ka srcu pravoslavlja - ka Atosu i Hilandaru.
Sabor SPC bira patrijarha u kripti Hrama Svetog Save
KOMANDANT ODBRANE PRAVOSLAVLJA
Kralj Milutin, kao vladar Srbije, bio je svestan svoje pozicije na ivici vizantijskog i zapadnog sveta. Znao je koja se bura sprema. U diplomatiji je nastupao oprezno i pragmatično, predstavljaući zapadu lice saradnje i pregovarajući sa zagovornicima krstaškog rata. Sa druge strane, krišom je pratio sva obaveštenja o pohodima papskih Katalonaca na Atosu.
Značaj nastupajućeg sudara je bio ogroman. Do 1300. godine Sveta Gora je bila verski, politički, diplomatski i obaveštajni centar celokupne pravoslavne vaseljene - smeštena na neutralnoj teritoriji u Vizantijskom carstvu.
Atos toga vremena je za pravoslavlje bio isto što i Vatikan za katolike. Vizantija je bila bleda sena nekadašnje imperije, bez snage i da sebe sačuva. Najvažnija misija toga doba zavisila je isključivo od Srbije i Srba. I tu odgovornost oni su oberučke prihvatili.
Kralj Milutin je godinama krišom utvrđivao Hilandar. Uoči početka direktnog napada sazvan je Sabor. Na njemu su celokupna vlastela i monaštvo skovali plan odbrane i odlučeno je da postoji samo jedan čovek koji to može sprovesti - desna ruka kralja - monah Danilo. Koji je od tog trena, zvaničnim imenovanjem, postao iguman manastira Hilandar.
Kocka je bačena.
Zelana oaza oko manastira Visoki Dečani iz 1920.
UM CARUJE
Ne čekajući ni trena, iguman se odmah zaputio ka Atosu. Probivši se kroz neprijateljske pozicije, uspeo je da stigne u poslednjoj sekundi u Hilandar pre no što je opsada zatvorena i manastir ostao odsečen od sveta.
Danilo je sa velikom kolonom, na prvi pogled običnih crnorizaca, stigao u manastir. Međutim, na oduševljenje posade, crne mantije su skrivale oklope i oružje srpskih prekaljenih veterana. Katalonci nisu poznavali stare srpske zakone, što je pomoglo Danilu da se provuče u manastir skoro neopažen. On je od svakoga manastira načinio vojni centar u kojem su "odabrani muževi rabotali vojnički zakon".
Služeći se ratnim lukavstvom, iguman Danilo je uspeo da ojača odbranu Hilandara, koji je jedini odolevao opsadi i čuvao iza svojih zidina veliki broj porodica iz okolnih sela.
Ipak, duga opsada je počela da iscrpljuje manastirske zalihe.
Ali Danilo ostaje nepokolebljiv, beleži njegov učenik, uprkos svakodnevnim užasima borbe, opsade i gladi, sa vrha hilandarske, glavne, Milutinove kule nije bilo ni pomisli o predaji.
Jedan dan iznenada Katalonci se povukoše privremeno od zidina i nastade predah u opsadi. Istog momenta iguman okuplja odabrane ratnike i počinje izvlačenje svega od dokumenata, relikvija, knjiga, pa do ikona. Neverovatno, uspeva da se izvuče pred nosem najamnika i da stigne do prestonog Skoplja.
Pred kraljem obrazloži stanje na Atosu, na šta Milutin htede da ga zadrži dok ne prođe borba - ali je Danilo to odbio. Kralj, ne mogavši da ga fizički zadrži, dao mu je pojačanja u ljudstvu i otpustio ga.
Pod borbom se probio nazad ka Atosu, kroz spaljenu i uništenu zemlju.
KOLO SREĆE SE OKREĆE
Ohrabreni Danilovim dolaskom sa pojačanjem, branioci su insistirali da se odmah odbiju Katalonci od zidina i da se napadnu. Ali ih Danilo, iguman-vojskovođa, sprečava u tome. Iako je snaga nakupljena u Hilandaru jaka, i dalje nije dovoljna da se poraze najamnici.
Umesto čeonog juriša, on predlaže plan. Potajno će se izvesti vojska na jedno "tvrdo mesto" na putu. Njega često koriste Katalonci da teraju plen i roblje. Tu će postaviti zasedu.
IN VINO VERITAS
Bitka je bila prelomni tren odbrane Atosa, posle njega pod direktnu zaštitu Danila dolaze i svi drugi manastiri Svete Gore. Poslednji boj u tzv. ratu za Atos se odigrava u ruskom manastiru Pantelejmon, gde pljačkašku hordu Katalonaca dočekuju srpski strelci u pirgu manastira.
Uprkos teškim gubicima najamnici nisu odustajali, već su pokušali da ih spale u kuli. Toliko su bili samouvereni da su seli da jedu pored lomače, očekujući da u manastiru nema ni vode za piće, a kamoli za gašenje vatre.
Iznenađenje je bilo kompletno. Danilo je naredio monasima da pripreme ćupove sa vinom kojim je ugasio vatru, potom je na signal sa zidina ostatak hilandarske vojske napao Katalonce sa leđa, razbivši ih kompletno.
Nakon ovoga, najamnici su se raspali. Ovo je bio konačan poraz najveće i najjače najamničke vojske tog vremena - "katalanske družine".
ARHIEPISKOP DANILO II
Danilo je bio ličnost koja se rađala jednom u nekoliko generacija. Plemić i ratnik, ktitor i graditelj, pisac i pesnik - ostavio je na desetine knjiga. Pod njegovim nadzorom zidani su (samo od nekih) Dečani, manastir Banja, Peć itd.
Napisao je čak 6 žitija: Žitije kraljice Jelene, Žitije kralja Dragutina, Žitije kralja Milutina, Žitije arhiepiskopa Arsenija, Žitije arhiepiskopa Joanikija i Žitije arhiepiskopa Jevstatija. Takođe je sklopio delove svojih žitija u veliki zbornik pod imenom Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih, u narodu poznat kao Carostavnik, te mnoga dela poezije.
Bio je nezamenljivi politički igrač i siva eminencija srpskog dvora koja je direktno uticala na izbor srpskog kralja i na sve kraljeve odluke.
Iako je njegova želja bila da ostane u Hilandaru, kralj Milutin nije mogao da dozvoli sebi da ostane bez svoje desne ruke i svog najvernijeg i najsposobnijeg saveznika. Na insistiranje Milutina i protivno svojoj želji, postao je 11. arhiepiskop Srpske pravoslavne crkve 14. septembra 1324. godine, sa sedištem u Magliču.
KUMANOVSKA BITKA - Bitka kojom smo vratili Kosovo
Spomen-obeležje za POSLEDNJEG SRBINA U DEČANIMA
Autor: redportal.ra
