ČAČAK: Za porodice Dedejić i Radosavljević prošla godina donela je velike promene. Iako su protekle skoro 3 decenije od kada su u ratnim vremenima došli u Čačak samo sa jednim zavežljajem, od pre nekoliko meseci mogu da kažu da su opet "svoji na svome". Zahvaljujući donaciji republičkog Komesarijata za izbeglice i migracije, uz učešće Grada Čačka od 5%, postali su vlasnici porodičnih kuća: Dedejići u Viljuši, a Radosavljevići u naselju Košutnjak.
RADOSAVLJEVIĆI U SVOM DOMU POSLE 3 DECENIJE 🏡
Ljuba i Borivoj Radosavljević (64), sa ćerkama Bojanom i Brankicom, iz Podravske Slatine došli su u Čačak davne 1991. Promenili su mnoge podstanarske adrese. Konkurisali su za druge programe zbrinjavanja izbeglih, ali uvek je nešto falilo. Deca su odrasla, otišla svojim putem, a njih dvoje su ostali, nadajući se da će moći nešto da obezbede, bar za starost. U međuvremenu, Ljuba je stekla penziju, posle skoro 2 decenije rada u kompaniji P. S., gde je zaposlen i njen suprug.
Pre 2 godine se razbolela, sa teškom dijagnozom karcinoma. Operisana je u Beogradu u aprilu prošle godine, a oporavku je, kaže, doprinela i vest da su ušli u program za otkup domaćinstva Komeserijata za izbeglice. Za Čačanski glas je ispričala:
U ovim teškim vremenima, i zbog moje bolesti, nama su se konačno dogodile i neke pozitivne stvari. Operacija je dobro prošla. Dobro sam podnela i terapiju. A onda i ova kuća! To mi je mnogo pomoglo da se i psihički podignem. Posle 30 godina! Mislili smo da se to nikada neće dogoditi. Zbog moje bolesti nam je dozvoljeno da izaberemo kuću u gradu. Nekako, čini mi se, sasvim slučajno smo našli ovu kuću u Košutnjaku. Ma i da je samo jedna soba, ali da znam da je naša, bilo bi mi dovoljno. A ovde je 55 kvadrata! Kuća mi se odmah svidela, a i samo naselje.
Ljuba je poručila:
Čačak čuva tradiciju pevanja uz gusle 😎
DEDEJIĆI: KAO DA SMO SE VRATILI U RODNI KRAJ 🏡
Ilija i Vera Dedejić, sa decom Željkom i Ilijanom, poput mnogih drugih porodica, prognani su 1995. iz Strmice, srpskog sela nadomak Knina, na samoj tromeđi Like, Dalmacije i Bosne. Željko, sada 36-godišnjak, imao je svega 10 godina, ali se, kaže, seća tog 4. avgusta i Oluje, kao da je sve to juče bilo. Prva stanica u Srbiji bila je u Beogradu, a u Čačak ih je doveo čist slučaj. I sreća, dodaje Željkova majka Vera (55). Na tu odluku najviše je uticao njen pokojni suprug. Kratko vreme bili su u kolektivnom smeštaju na Zdravljaku sa još 15-ak porodica sličnih sudbina. Bližila se školska godina, moralo se razmišljati o deci, pa su prešli u Viljušu, u slobodan školski stan. Željko je istakao:
Konkurisali su i oni ranije za stanove u Košutnjaku i na Obrežu, ali su bili odbijeni. Zato, kada su im javili da su prošli konkurs za otkup seoskih domaćinstava, da mogu izabrati kuću koja će biti za njih kupljena, Vera nije verovala da će se to zaista i ostvariti, da su najzad dočekali da opet imaju svoj dom.
Kad su im rekli da mogu izabrati kuću na selu, nisu se dvoumili. Ubrzo su je pronašli, baš u Viljuši. Uz malo zemlje, 14 ari, gde mogu da gaje nešto od stoke.
Pre 3 meseca ostvarilo se ono o čemu su 2 i po decenije sanjali - da opet imaju svoj krov nad glavom. Željko i Vera su rekli:
ODRŽALI IH SLOGA, DOGOVOR I SKROMNOST 🍀
Zahvalni su, kažu Dedejići i Radosavljevići, svima koji su im pomogli, zaposlenima u Gradskoj upravi, Stambenoj agenciji, kolegama.
Za Dedejiće bilo je u ovih 25 godina teških trenutaka, gubitaka, tragedija. Vera smatra da su ih, da ne potonu, održali sloga, dogovor i skromnost:
Autor: V. Trtović / redportal.rs
