Na današnji dan NAPUSTIO nas je IVO ANDRIĆ 👆: Ne mogu pripadati jednoj religiji, na čijem čelu se, u mojoj zemlji, nalazi Stepinac

ANDRIĆ: Gospodinu Stepincu bilo je dovoljno, da, nedeljom, pre održavanja mise, gore sa amova, kaže samo tri reči. Nijedna vlas ne bi nedostajala ni na jednoj srpskoj glavi.

Nobelovac Ivo Andrić rođen je 9. oktobra 1892. u Docu kod Travnika u porodici Antuna i Katarine Andrić. Otac mu je umro od tuberkuloze pa je majka prešla da živi u Višegrad kod svojih roditelja.

On je 1903. upisao sarajevsku Veliku gimnaziju, i tu stuče prva saznanja o jugoslovenskoj ideji ujedinjenja južnih slovena u jednu državu. Dok je išao u gimnaziju pisao je za Bosansku vilu i bio pripadnik oragnizacije Mlada Bosna. Andrić uspeva da dobije stipendiju od Hrvatskog kulturno-prosvetnog društva i tako započinje studije slovenske književnosti i povesti na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu, potom odlazi na studije u Beč i Krakov.

Nakon atentata na Franca Ferdinanda na Vidovdan, napušta Krakov i dolazi u Split gde je uhapšen i odveden u šibenski, a potom i u mariborski zatvor. Bio je pušten iz zatvora u kućni pritvor, a nakon smrti Cara Josifa 1917. objavljena je opšta amnestija nakon koje je Andrić otišao u Zagreb na lečenje u bolnicu Milosrdnih sestara. Tu upoznaje Tugomira Alaupovića koji ga zapošljava kao činovnika u Ministarstvu vera. U Beogradu se Andrić odlično snašao, a tu je upoznao Miloša Crnjanskog, Stanislava Vinavera i Simu Pandurovića.

Andrić je 16. februara 1939. na godišnjoj skupštini Srpske kraljevske akademije, na predlog profesora Bogdana Popovića, slikara Uroša Predića i vajara Đorđa Jovanovića, izabran jednoglasno u zvanje redovnog člana Akademije. Njegova diplomatska karijera 1939. dobija čudan tok. Već 1. aprila 1939. je izdato saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ambasadora Kraljevine Jugoslavije u Berlinu, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha –Adolfu Hitleru.

Tokom Drugog svetskog rata bio je u Beogradu u izolaciji. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru. Iz moralnih razloga je odbio poziv kulturnih radnika, da se njegove pripovetke uključe u Antologiju savremene srpske pripovetke za vreme dok narod pati i strada. U Prizrenskoj ulici piše Travničku hroniku i Na Drini ćupriju. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata.

Godine 1946. postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije. Nakon rata, već 1946. objavljuje Pismo iz 1920. godine, pripovetke, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, Priča o kmetu Simanu, Bife Titanik, Znakovi, Na sunčanoj strani, Na obali, Pod Grabićem, Zeko, Aska i vuk, Nemirna godina i Lica. Roman Prokleta avlija je štampao u Matici srpskoj 1954.

Potpisao je Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Oženio se 1958. kostimografom Milicom Babić, udovicom Andrićevog prijatelja, Nenada Jovanovića. Interesantno je da je bio je član UO Srpske književne zadruge od 1936. do 1939. i od 1945. do smrti 1975.

Ivo Andrić je umro 13. marta 1975. u staroj VMA u Beogradu. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.

O Ivi Andriću i njegovom životu snimljna je serija Nobelovac.

IZVOR: YT / RTS

Ono što je interesantno, iako je rođen kao Hrvat, Andrić se nakon Drugog svetskog rata izjašnjavao kao Srbin. Autor Zorica Peleš za sajt Čudo tvrdi:

- Moja „usvojena baka“, slikarka Bela Pavlović, o kojoj pišem knjigu, ispričala mi je 1994. kada samo se lično upoznale, zašto se njen veliki prijatelj Ivo Andrić odrekao katoličke vere. Došao je, kaže ona, jednog dana sav uzbuđen u našu kuću,1942. pravo iz policije, i izvadivši ličnu kartu, zamolio me da pročitam šta piše u njoj.„Evo, pročitajte, molim vas na sav glas“.“ Ime, Ivo/ …/ prezime Andrić, narodnost – srpska, veroispovest – bez vere“. Zbog te rubrike bio sam u policiji. U ranijoj legitimaciji stajalo je da sam vere katoličke. Belin otac izrazio je zabrinutost, rekavši Andriću:„Jedino su komunisti ti, koji stavljaju da su bez vere.“ Andrić mu je na to dao svoje obrazloženje:

- Tačno, nisam na to mislio, a suviše sam zašao u godine da bih prelazio u pravoslavlje, kad to nije iz ubeđenja. Nemam ja ništa protiv katoličke vere kao takve, ali da ostanem danas u njoj, nemoguće mi je. Dobro poznajem sve one u Zagrebu. Gospodinu Stepincu bilo je dovoljno, da, nedeljom, pre održavanja mise, gore sa amova, kaže samo tri reči. Nijedna vlas ne bi nedostajala ni na jednoj srpskoj glavi. Ali gospodin Stepinac nije našao za vredno da te tri reči izgovori. A ja u ovim vremenima ne mogu pripadati jednoj religiji, na čijem čelu se, u mojoj zemlji, nalazi jedan Stepinac.