Novo popularna u zdravstvenim krugovima, paleodijetu stvorio je davnih sedamdesetih godina prošlog veka gastroenterolog Valter Votlin. Prvi je sugerisao da jesti poput naših paleolitskih predaka može moderne ljude učiniti zdravijima. Povratak na ishranu naših predaka, prema Votlinu i mnogim drugim lekarima i nutricionistima nakon njega, mogao bi, između ostalih bolesti, naglo smanjiti Hronovu bolest, dijabetes, gojaznost i loše varenje. Ali šta su zapravo jeli naši preci?
Paleolit je pojam koji pokriva i neverovatno dug vremenski period tokom kojeg su praljudi, rani ljudi i moderni ljudi živeli u svim vrstama klime i uslova. Apsolutno je nemoguće reći šta su jeli tokom paleolita, ako malo bolje ne definišete na koju paleolitsku populaciju mislite.
U kamenom dobu ljudi su uglavnom živeli kao nomadi i lovci-sakupljači. Živeli su malim grupicama, hodali naokolo u potrazi za hranom i često menjali boravište kad hrane nestane. Lovili su životnje, ribu i insekte, brali voće i povrće, skupljali semenke – naizgled, vrlo zdrava hrana. No, u različitim oblastima ishrana je bila različita i najčešće ne tako raznovrsna – ljudi su gladovali i jelo se ono čega je bilo. Nekad samo meso, nekad samo semenke.
Velike životinje kao antilope na primer, bila su retkost i posebna gozba. Ovde treba napomenuti jednu stvar, a to je da svaka životinja, kada bude mogla da bira između dve hrane koja nude isti iznos kalorija i hranljive vrednosti, ali za postizanje kojih je potreban različit nivo napora, izabrati onu koja zahteva manje napora. To znači da nijedan lovac neće započeti lov na veliki plen ako može da uhvati mali plen, a nijedan lovac neće sakupljati veliki plen ako može samo sakupljati krtole i žitarice. Pa, i mi smo uradili isto. Sakupljali bismo divlje žitarice, orašaste plodove, korenje i gomolje, voće itd. I postavljali zamke za hvatanje malih životinja i ptica ili riba i samo ubirali zarobljeni plen. Tek kad su se stvari dotakle dono, kad nije bilo druge hrane, lovili smo veliki plen.
Mnogi naučnici tvrde su da je sve do pre oko 50.000 godina gotovo sva čovekova hrana bila biljnog porekla, a tek mali procenat životinjskog – mladunci životinja, jaja i insekti.
Deca su dugo dojena, ali nakon detinjstva više nisu jeli mlečne proizvode. U nekim oblastima raslo je više voća pa je ono činilo najveći deo jelovnika, dok su neke grupe, posebno one u hladnijim regijama, bile izuzetno uspešne u lovu i hrana im je uglavnom bila – meso.
Stvari su postale prilično teške kada su se naši preci iskrcali u Evropi i kada je ledno doba donosilo vrlo duge i vrlo hladne zime. Lovci iz ledenog doba verovatno su čekali drugo leto, kada su mamuti, jeleni i bizoni bili najdeblji, i lovili ih. Meso nisu jeli odmah: pojeli su odmah neke unutrašnje organe, ali masnoću i meso pretvorili su se u razne proizvode, sušeno i dimljeno meso, kobasice, ili mast i tu hranu čuvali zimi, kada nije bio moguć lov i bilo je vrlo malo povrća.
Dakle, u paleolitskoj eri ishrana se prilično razlikovala u zavisnosti od lokacije. Grupe koje su se naselile u pustinjskim krajevima ne bi imale pristup ribi i verovatno malo mesa. Orašasti plodovi, seme, pa čak i insekti imali bi veliku ulogu u njihovoj ishrani. Grupe koje su živele u hladnijim oblastima imale su malo pristupa svežem povrću ili voću. Prehrana bi im bila gotovo isključivo na mesu, a jeli bi sve delove životinje da bi nadoknadili nedostatke u ishrani uzrokovane nedostatkom svežih proizvoda. Kritičari primećuju da savremena paleo dijeta ne uzima u obzir ove detalje.
Ono što je sigurno je da u ishrani paleolistki ljudi nisu imali žitarice. One na velika vrata u ljudsku ishranu ulaze u neolitu, pokrenuvši veliku poljoprivrednu revoluciju koja sasvim menja život ljudi.
Neolit je trajao otprilike u periodu od 10.000. godine p.n.e do oko 2000. godine p.n.e, i u to vreme, najpre na istočnom Mediteranu čovek je počeo da koristi žitarice koje su rasle divlje na tim prostorima. Kada je čovek naučio kako da ih sam uzgaja, prvi poljoprivrednici više nisu lutali prostranstvima i selili se od skloništa do skloništa već su uz svoja polja žitarica gradili prve naseobine i u njima držali i životinje.
Način ishrane se brzo i dramatično promenio. Dok su ljudi u paleolitu skupljali plodove i lovili, njihova ishrana je varirala ne samo sezonski, već i zahvaljujući tome što su se nomadi stalno kretali. Sa uzgojem žitarica i stoke i stalnim naseobinama, ishrana je postala znatno manje raznovrsna – nekoliko žitarica i proizvodi dobijani od stoke. Stariji Evropljani, lovci-skupljači plodova nisu nakon detinjstva koristili mleko i mlečne proizvode pa su imali intoleranciju na laktozu, za razliku od neolitskog farmera koji se na nju privikao.
Istraživači navode da su se po svoj prilici ljudi iz paleolita zdravije hranili nego njihovi potomci u neolitu jer su imali daleko raznovrsniju ishranu. Loša žetva kod poljoprivrednika izazivala je ogromnu glad u naseobinama. Takođe, uz jednoličnu ishranu, njihov značajno mirniji život, sa manje fizičkog napora i hodanja, u gusto naseljenoj zajednici, ipak je ostavljao posledice na zdravlje – dijabetes, srčana i vaskularna oboljenja i brojne zarazne bolesti koje su se brzo širile.
Rafinirani šećer nije postojao, ali to ne znači da praleolitski ljudi nisu jeli šećer, već samo voće. Zaista, jedna od zajedničkih osobina većine društava lovaca-sakupljača je fascinacija svim šećerima. Možda nisu imali na raspolaganju gomilu šećera, ali sakupljali su šećer u bilo kojoj prilici. Očigledno je da je med omiljen. Ali gde god postojao slatki sok sakupljali su ga i pretvarali u šećer. Tako je nastao javorov sirup. Domoroci Amerike, tapkali su drveće javora, sakupljali sok, biolirali ga dok nije postao gust i sirupast i sačuvali ga. Činjenica da je šćer čista energija verotano je bio razlog što su ga ljdui tako žarko želeli.
Arheologija: NEANDERTALCI SU SAHRANJIVALI SVOJE MRTVE
Autor: redportal.rs
