Na današnji dan NAPUSTIO nas je pisac BRANKO ĆOPIĆ 😥

DESANKA MAKSIMOVIĆ: Posedovao je humor, neizmišljen koji je izvirao iz naroda i koji je mogao i najvećeg skeptika da nasmeje.

Srpski pisac Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. u selu Hašani kod Bosanske Krupe (danas Krupa na Uni). Gimnaziju je zavšio u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjaluci, Delnicama, Sarajevu i Karlovcu. U Beogradu 1940. završava Filozofski fakultet, odsek Pedagogija.

Nakon raspada Kraljevine Jugoslavije i početka rata odlazi u rodne Hašane i tamo se priključuje pripadnicima Partizanskih odreda. Bio je nerazdvojni prijatelj sa piscem Skenderom Kulenovićem.

Nakon Drugog svetskog rata osnovao je list Pionir, bio je jedan od značajnijih dečijih pisaca. U njegovim delima se često mogu naći ljudi iz njegovog kraja koji su se borili u partizanskim odredima. Za književni rad dobio je 1972. Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja.

Njegova najpoznatija dela su: Živjeće ovaj narod, Major Bauk, Nikoletina Bursać, Orlovi rano lete, Hajdučka vremena, Gluvi barut koji su i ekranizovani. Napisao je još i: Pod Grmečom, Bašta sljezove boje, Ježeva kućica, Magareće godine, Mala moja iz Bosanske Krupe.

Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti 1984., poklonio je SANU. U istoj zgradi živela je i Desanka Maksimović, samo što je ona živela na petom, a Branko Ćopić na četvrtom spratu. Nažalost, 26. marta 1984. pisac Branko Ćopić bacio se sa mosta Bratstva i jedinstva. Nakon njegove smrti most se zove Brankov, a ulica koja vodi dalje ka centru grada Brankova. Desanka Maksimović je dva dana nakon Brankove smrti u Politici napisala:

- Bio mi je Branko Copić jedan od najboljih komšija koga sam ikada imala, sadrug, sabrat, s kojim sam često zajedno putovala po školama da čitamo deci, čovek s kojim sam imala isto mišljenje o književnosti, a to je vrlo važno. Isto smo mislili i u ulozi poezije i književnosti u životu čovekovom. Ne mogu prosto da zamislim da njega može smrt da uzme. Kada se samo setim njegovih divnih humoristickih priča. Kad god bismo, ma gde, čitali on je bio glavni. Posedovao je humor, kako bih rekla, neizmišljen koji je izvirao iz naroda i koji je mogao i najvećeg skeptika da nasmeje. Ne mogu da zamislim da će čovek koji je zasmejavao ceo naš svet, sada raplakati sve one koje je tako dugo zasmejavao. Deca će naročito žaliti Branka Ćopića, njegovu Ježevu kućicu, njegove divne Oglase. Mislim da nema njegove pesme koju naša deca ne znaju. Ceo narod će Branka žaliti i kao čoveka i kao pisca koji je našem narodu mnogo dao.