Gordana Vunjak Novaković jedna je od naših najuspešnijih naučnica u svetu, koja predaje na Univerzitetu Kolumbija. O tome na čemu trenutno radi, kako je uspela da dođe na vrh svoje naučne discipline, ali i po čemu su Beograd i Njujork slični, govorila je u Beogradskoj hronici.
Tokom pandemije sa svojim timom radila je na pronalaženju najboljeg načina oporavka ljudi od kovida.
- Moja laboratorija ima jednu kombinovanu ekipu lekara, hirurga, inženjera, naučnika… Neki su pravili maske, drugi čipove za dijagnostiku, a jedan tim je radio na preparatu koji se izdvaja iz matičnih ćelija za oporavak pluća. Problem koji smo mi tada rešavali bio je kako da taj biomolekul spakujemo u veoma male čestice – stohiljaditi deo milimetra – i posle ga dostaviti svim ćelijama u plućima - objašnjava Gordana Vunjak Novaković.
Bio je to izuzetno komplikovan proces jer su, kako kaže, pluća veoma komplikovan organ, ali su pronašli način kako to da se uradi, prenosi Telegraf.
Pošto je kovid prošao, onda su odlučili da saznanja primene na drugim poljima.
- Sada vrlo intenzivno radimo na genskoj terapiji pacijenata koji imaju cističnu fibrozu. To je bolest koja je posledica mutacije jednog gena i jedino što može da se uradi jeste da se koriguje ta mutacija u ćelijama pluća. I tu je opet problem bio kako male čestice dostaviti u pluća. U ovom slučaju nisu više nosile biomolekul, već vektor koji koriguje mutaciju - ističe Vunjak Novakovićeva.
OD LABORATORIJE DO PRAKTIČNOG LEČENJA
Na pitanje koliko je potrebno vremena da ono što ona i njen tim istražuju počne da se svakodnevno primenjuje, priznata naučnica kaže da to zavisi od više faktora.
- Ako je u pitanju regenerativna medicina u okviru koje pravite tkivo koje treba da se implantira u pacijenta, to jako dugo traje, ponekad 10 i više godina. Puno toga treba da se uradi da bi se dokazala efikasnost takve tehnologije. Prvo je najvažnije da ona ne narušava nešto drugo u organizmu - navodi srpsko-američka bioinženjerka.
Primera radi, njen tim je sa jednom startap kompanijom od 2016. godine radio na pravljenju kostiju od ćelija pacijenta i kompletno rekonstruisanu anatomiju konkretnog pacijenta. Deo kliničkih istraživanja je završen, drugi deo je u toku.
Takođe prave, takozvane organe na čipu – veoma mala tkiva koja su povezana krvotokom i koja koriste da proučavaju bolesti, selektiraju i testiraju lekove.
- Jedna od tih tehnologija bazirana je na humanom srčanom mišiću malih dimenzija koji mi pravimo u kulturi. Dokazali smo da može da reprodukuje genetske oblasti, neke vrste kardiomiopatija, a može da reprodukuje oštećenja srca od infarkta. To smo uspeli da testiramo i već je u primeni - ističe Gordana Vunjak Novaković.
IZ SRBIJE NA VRH SVETSKE NAUKE
Na pitanje kako je dospela u svetski vrh svog naučnog polja, bioinženjerka ističe da uvek morate da radite nešto što ima efekta na nauku i medicinu, odnosno da to ima smisla.
- Uvek je lakše biti velika riba u malom bazenu nego obrnuto. Ono što je takođe bilo teško, jeste što dok sam radila u Srbiji mi nikada nismo imali sve što nam je potrebno, bilo da je reč o opremi ili novcu. Kada odete u jednu sredinu gde je apsolutno sve moguće i raspoloživo, onda nemate izgovora. To je onda u stvari jedan strašan izazov da pomažete, da vi možete to da uradite - objašnjava naučnica.
Priznaje da nije bilo lako, ali smatra da srpski geni sa sobom nose jednu upornost koju retko ko ima u svetu: "To je jako važna dimenzija bilo koje profesije."
Autor: Telegraf
