Iako duboko zagazio u 9. deceniju života, ser Ridli Skot i dalje je u punoj stvaralačkoj snazi. Nakon što se jednom suočio sa represivnim uticajem Me Too pokreta, pristavši da zbog potencijalne štete „presnimi“ ulogu neko vreme ozloglašenog Kevina Spejsija ufilmu Cena života (2017), u Poslednjem dvoboju (od 14. oktobra u srpskim bioskopima), engleski plemić uspeo je da ostvari naizgled teško moguće 🤔. Izašao je u susret nalogu vremena za obradom osetljive teme silovanja i – uprkos pritisku tog naloga gde se kao rezultat ponekad očekuje nesporna jednoznačnost – napravio višeznačno delo. Kao i u njegovom filmu Telma i Luiz od pre 30 godina, i ovde prisustvujemo ne baš sve-po-propisu emancipatorskoj naraciji, koja jeste uvek dejstvenija na svim poljima.
Priča je urađena po istinitom događaju iz 14. veka, koji se opisuje kao „poslednji legalni evropski dvoboj“. Osnovni zaplet ide ovako: Margareta (Džodi Komer), supruga viteza Žana de Karuža (Met Dejmon), optužuje za silovanje njegovog nekada najboljeg prijatelja Žaka le Grija (Adam Drajver), koji je u međuvremenu avanzovao u onovremenom društvu, zadobivši poverenje moćnog i dekadentnog grofa Pjera (Ben Aflek). Po odluci budalastog mladog kralja Šarla VI, institucionalna istina će izaći na videlo u dvoboju zavađenih vitezova Žana i Žaka 😅.
Događaj je u knjizi obradio Erik Džeger (prevod nedavno objavljen u izdanju Vulkana), a scenario su, uz Nikol Holofsener, napisali Dejmon i Aflek, koji su se i ranije uspešno oprobali u tom poslu. Za Dobrog Vila Hantinga, posttinejdžersku identitetsku dramu u režiji Gasa van Santa, dobili su Oskara za najbolji originalni scenario. Budući da scenario dobro funkcioniše, naročito u 2. i 3. „poglavlju“ (u 1. delu postoje neka psihološki smandrljana dramska čvorišta), valja oprostiti glumcima što u filmu izgledaju pomalo autoparodijski čime se skreće pažnja sa njihovih unutrašnjih sadržina 😅. Dejmon deluje kao podgojeni i kompresovani Džejms Hetfild (pevač i gitarista Metalike), a Aflek kao kombinacija Lurča iz Porodice Adams i Milana Stankovića 😏. Pored ostalog i zbog toga, šou su im u kvalitativnom smislu ukrali drugo dvoje od pomenutih četvoro glavnih likova.
Sa svoje strane, dobro je što je Skot sveo scene bitaka na dovoljno kratku meru da ne prelaze u samosvrhovitost, sve do poslednjeg obračuna koji jeste relativno dugačak ali takođe nema suviše akciono razmetljivih momenata. Umesto prizora srednjovekovnih okršaja, akcenat je više na istoriji privatnog života, tako da možemo videti – u panoramskim kretanjima kamere – šta su jeli, kako su se oblačili, kakve su bile svakodnevne navike tzv. običnog sveta tog vremena koji zaprema diskretno a važno mesto, baš u skladu sa nekim modernim istoriografskim pristupima 😎.
U načelu, film je je strukturisan kao reinterpretacija forme a donekle i teme Rašomona Akira Kurosave. Dok japanski režiser u postupku ne privileguje nijednu od 3 „istine“ koje prenose različiti akteri, kod Skota autorska instanca na prvi pogled jasno određuje šta je istina, zato što u natpisu pre treće, Margaretine verzije priče vizuelno iščezavaju reči „according to“ i ostaje samo „truth“. Međutim, ni to nije jednoznačno. Obrazovana, promućurna i odmereno vragolasta Margarita povlašćenaje ovim potezom zato što je samo na taj način mogla biti dovoljno naglašena njena kontrastna subjektivnost kao formalni korelativ društvenog položaja žene u 14. veku (i samo se tako valjda mogla zadovoljiti nadzorna Me Too instanca), dok će tematski rasplet ipak ostati kreativno nedorečen i unekoliko van mehanizama površnog nadziranja.
U Beogradu izložba stripova u okviru DANA SLOBODE 💭💬👁🗨
Na primarnom nivou, Ridli Skot time se opredeljuje za obznanu kako nema mesta za raspravu o stavu prema predmetu. Silovanje jeste nesumnjivo silovanje, a žensko „ne“ znači „ne“ bez ostatka podložnog tumačenju. Ali, iako različite istine Poslednjeg dvoboja formalno nisu ravnopravne, suprotne perspektive ipak su dobile milost za promišljanje izvan opšte konstrukcije priče. Pre svega po principu tradicionalne privlačnosti negativnog junaka, u maestralnoj izvedbi Adama Drajvera, koji može da glumi i uz pomoć tehnike podrhtavanja levog podočnjaka 😅. U posledičnoj kontemplaciji izazvanoj takvim uverljivim antiherojem ne dolazi se dakako do prostog negiranja događaja, nego do slutnje da je možda nekakav uvrnut vid ljubavi bio pokretač nasilnog čina. Ma kako taj čin bio za osudu u bilo kom društvu, na simboličkoj ili estetički nezainteresovanoj ravni, putem vizuelno uvedene simbolike naopakog Hrista, upravo suptilna geneza nasilništva postaje umetnički suvišak koji, naoko paradoksalno, nije u suprotnosti sa jasnim etičkim stavom. Naprotiv, zlo jeste lakše pobedivo ako je motivisano 🤨.
Uz to, u liku sjajne Džodi Komer, koja je uspela da predoči patnju zlostavljanog bića i ponos žene odlučne da ne ćuti o pretrpljenoj traumi, ali i kompleksnost zrele osobe, nije izvesno da se neće poslušati makar jedan od argumenata svekrve koja tvrdi da je i ona bila silovana u mladosti, ali da je ponešto prećutala zarad „većeg“ dobra. Ono što će Margareta javno prećutati, a što se vizuelno odlično vidi, jeste nedostatak uživanja u seksualnom životu sa bračnim partnerom. Duboko promišljeni valer nekoliko pragmatičkih i potencijalno tragičkih momenata (još jedno mesto neskrivljenog „prekoračenja“ jeste opredeljenje za sreću majčinstva bez izvesnosti ko je otac deteta) donosi priliku Margareti da uzmakne od ideološke osnove na kojoj je delimično nastala u korist sopstvene plemenite svojeglavosti.
Za one koji imaju sumnju u svrsishodnosti ponešto militantne strategije Me Too pokreta u umetnosti (u društvu je unekoliko drugačije i neupitnije kada je reč o slučajevima koji obiluju klasičnim sudskim dokazima), ovaj film će predstavljati olakšanje. Jer na posredan način govori da feministička ili bilo koja druga korektnost, nametnuta ili opravdana, jeste zapravo manje važan činilac za dovoljno visprenog umetnika. Ridli Skot je pokazao da se može biti svetovno korektan ali da to nije prepreka za prilično originalno propitivanje vlastitih humanističkih principa koji se ponekad objavljuju i u vidu nekorektne samilosti za tamne strane meseca ☝🏻.
🎹 BEMUS 2021. 🎻: Od 1. do 13. novembra 🎶
Autor: Igor Perišić
