Jezik i umetnost su NASTALI PRE SAMOSVESTI kod ljudi? 🤔🤓

Svest se POJAVILA TEK 2000 GODINE P.N.E!?!? 🤯

Ljudska svest i dalje predstavlja jednu od najvećih i najneobičnijih zagonetki. Iako nauka već decenijama pokušava da objasni kako funkcioniše i u tom procesu je napravila značajne pomake, ključno pitanje i dalje ostaje bez odgovora: na koji način fizički procesi u mozgu proizvode naše subjektivno iskustvo i osećaj svesnog postojanja.

Ovo pitanje, međutim, možemo ostaviti po strani. Mnogo zanimljivija je jedna krajnje nekonvencionalna teorija o tome kako je nastala svest kakvu danas poznajemo.

Prema toj hipotezi, savremeni oblik ljudske svesti nije postojao tokom najvećeg dela naše istorije, već se pojavio tek pre oko 4.000 godina. To bi značilo da su ljudi već odavno postojali, stvarali umetnost, gradili civilizacije i koristili jezik pre nego što su razvili ono što danas podrazumevamo pod svesnim, unutrašnjim doživljajem sebe.

Ovu neobičnu ideju sedamdesetih godina prošlog veka izneo je američki psiholog Džulijan Džejns.

Svest se najčešće povezuje sa našim unutrašnjim doživljajem sveta koji nas okružuje. Takav oblik iskustva moguće je pripisati i drugim živim bićima. Nije teško zamisliti da i životinje imaju određeni oblik subjektivnog iskustva.

Džejns, međutim, nije govorio samo o sposobnosti organizma da opaža svet. Njega je zanimao mnogo specifičniji fenomen – sposobnost čoveka da razmišlja o samom sebi, da posmatra sopstvene misli i da ih analizira.

U knjizi „Poreklo svesti u raspadu bikameralnog uma“, Džejns je izneo tvrdnju da je upravo takva vrsta samorefleksivne svesti nastala zahvaljujući razvoju jezika i kulture. Po njegovom mišljenju, svest kakvu danas poznajemo nije mogla da se pojavi pre nego što je čovek razvio dovoljno složen jezik.

Džejns je zato napravio jasnu razliku između kognitivnih sposobnosti i svesti. Ljudi su, prema njegovoj teoriji, mogli da opažaju, pamte, uče i rešavaju probleme mnogo pre nego što su razvili sposobnost unutrašnjeg doživljaja sebe koja nam je danas poznata.

Ključnu ulogu u tom procesu, smatrao je, imala je sposobnost stvaranja metafora i analogija. Zahvaljujući njima čovek je mogao da izgradi mentalni model sopstvenog „ja“ i da počne da posmatra sebe kao zaseban subjekt.

Drugim rečima, svest bi predstavljala svojevrsni unutrašnji svet koji nastaje pomoću jezika, metafora i mentalnih predstava. Taj unutrašnji svet omogućava čoveku introspekciju, promišljanje sopstvenih postupaka, donošenje odluka i osećaj lične volje.

Ako je Džejns bio u pravu, postavlja se logično pitanje: kada je ljudski jezik postao dovoljno razvijen da omogući nastanak takve svesti?

Jedan od njegovih ključnih argumenata odnosio se na drevnu grčku književnost, pre svega na „Ilijadu“. Džejns je tvrdio da u tom epu gotovo da nema tragova unutrašnjeg, subjektivnog sveta kakav očekujemo u modernoj književnosti. Likovi, prema njegovom tumačenju, retko donose odluke na osnovu sopstvene unutrašnje volje, već njihove postupke usmeravaju bogovi.

Posebnu pažnju privukle su i određene jezičke karakteristike Homerovog teksta. U „Ilijadi“, navodno, nema jasnih izraza koji bi odgovarali pojmovima poput svesti, uma, duše, pa čak ni tela u značenju u kojem ih danas koristimo. Džejns je to tumačio kao mogući znak da tekst potiče iz perioda kada ljudi još nisu posedovali razvijenu introspektivnu svest.

Velika promena, prema njegovoj teoriji, vidi se u kasnijoj „Odiseji“. U tom delu mnogo je više opisa razmišljanja, planiranja, procenjivanja situacija, lukavstva, odlučivanja i drugih mentalnih procesa koji su bliži načinu na koji danas opisujemo svesno mišljenje.

Kasnija istraživanja pokušala su da ovu razliku prouče i statistički, analizirajući jezik dva Homerova epa. Jedna od takvih analiza ukazala je na značajne razlike između „Ilijade“ i „Odiseje“, pri čemu druga sadrži znatno više izraza koji opisuju unutrašnje mentalne aktivnosti karakteristične za ljudsko iskustvo.

Džejns je ovu promenu povezao sa svojom teorijom o takozvanom bikameralnom umu. Prema toj zamisli, drevni ljudski mozak funkcionisao je drugačije nego danas, a njegove dve hemisfere bile su međusobno nezavisnije.

U takvom sistemu, ono što bi danas čovek doživeo kao sopstvenu misao moglo je biti opaženo kao glas koji dolazi spolja. Džejns je pretpostavio da su ljudi takve unutrašnje impulse mogli doživljavati kao naredbe bogova, predaka, vladara ili drugih autoriteta.

Na taj način pokušao je da objasni razliku između likova u „Ilijadi“, koji uglavnom postupaju pod uticajem božanskih naredbi, i junaka „Odiseje“, koji sve češće razmišljaju unapred, prave sopstvene planove i donose odluke na osnovu unutrašnjeg promišljanja.

Teorija je, blago rečeno, veoma neobična. Ipak, oblast proučavanja ljudske svesti prepuna je ideja koje dovode u pitanje naše uobičajene predstave o tome šta znači biti svestan.

Britanski biolog i evolucioni teoretičar Ričard Dokins svojevremeno je Džejnsovu teoriju opisao kao nešto što je ili potpuna besmislica ili delo izuzetne genijalnosti – ocena koja dobro oslikava koliko je ova hipoteza kontroverzna.

Bez obzira na to da li je Džejnsova teorija tačna, razlika između načina na koji su napisane „Ilijada“ i „Odiseja“ zaista predstavlja zanimljiv predmet proučavanja.

Džejns je smatrao da najstariji tekstovi koje možemo relativno pouzdano razumeti otkrivaju mentalni svet koji se značajno razlikuje od našeg. Prema njegovom tumačenju, pojave poput pripovedanja o sopstvenom unutrašnjem svetu, analogija i mentalnih prostora u starijim delima bile su retke i mogle bi poticati iz kasnijih intervencija autora.

Njegov krajnji zaključak bio je još radikalniji: svest u današnjem smislu, smatrao je, pojavila se tek tokom drugog milenijuma pre nove ere.

Ako bi ova hipoteza bila potvrđena, posledice bi bile ogromne. To bi značilo da su ljudi stotinama hiljada godina mogli da govore, uče, sarađuju, stvaraju oruđe i grade složene zajednice, a da pritom nisu posedovali isti oblik unutrašnjeg, introspektivnog iskustva koji danas povezujemo sa ljudskom svešću.