Nema sumnje da je praistorijskim hominidima život bio teži nego što je nama. sa svim rizicima lova na velike životinje i nedostatkom moderne medicine i ishrane sve je bilo okrenuto protiv njih. Stoga nije nimalo čudno da uglavnom ne nalazimo starije neandertalce ili denisovijance među fosilima, dok današnjem homosapijensu nije nikakav problem da dostigne 80, 90 ili čak 100 godina.
Jedno pitanje koje je i dalje bez odgovora je to koje postavlja premisu da li je dugovečnost ili kapacitet za dugovečnost nastala pre ili nakon razdvajanja u evolutivnom drvetu od naših najbližih rođaka hominida. Drugim rečima, da li bi neandertalac ili denisovijanac mogao da živi isto dugo koliko i mi moderni ljudi.
Da bi istražili ovaj problem, autori ove još neobjavljene studije odlučili su se da analiziraju epigenetska obeležja da bi na osnovu tih podataka mogli da odrede koji je maksimalni mogući životni vek modernih ljudi, neandertalaca i denisovijanaca. Poznati pod imenom i kao DNK metilatonski sat, ova alatka omogućava istraživačima da izmere biološku starost ljudskih ćelija i koliko im je još života preostalo.
Koristeći 16 različitih navedenih metilatonskih satova, autori studije su analizirali 15.283 uzorka ljudi najrazličitijeg etničkog porekla. Te individue su bile u starosti od 0 do 114 godina, sa 219 uzoraka od donora koji su stari preko 90 godina.
Koristeći se različitim pristupima, istraživači su pokušali da pronađu bar u teoriji, gornji maksimum dužine života kod ljudi.
Na osnovu svih dobijenih podataka, autori su zaključili da apsolutni gornji limit i granica ljudskog života negde između 128 i 202 godine. Međutim, dodali su pored toga i da to zavisi od savršenih uslova životam kao i da postojeće okruženje je daleko od toga da može da podrži pruži uslove za toliko dug životni vek.
Koristeći se istim metodama i za denisovijance i neandertalce, istraživači su izračunali da je maksimalni život za prve bio od 40 do 69,8 godina dok je za druge od 38,2 do 64,5 godina. Takođe, dodali su i da je mogućnost dostizanja ovog doba starosti u pleistocenu bilo skoro nemoguće.
Iako postoji još dosta stvari koje zahtevaju dalju analizi, na osnovu preliminarnih dokaza čini se da se "gen za dugovečnost" formirao i evoluirala kod modernih ljudi kao specifično naša osobina i da je nastala tek nakon štomo se razdvojili od naših najbližih rođaka hominida.
Autor: redportal.rs
