Film Dara iz Jasenovca Predraga Gage Antonijevića, a po scenariju Nataše Drakulić, više od 75 godina po okončanju najvećeg i najsmrtonosnijeg sukoba u ljudskoj istoriji, predstavlja prvi pravi prikaz jednog od najstrašnijih događaja u Drugom svetskom ratu, i u istoriji ratovanja uopšte – logor Jasenovac.
Foto: Twitter.com/@darathefilm
Ono što se o Jasenovcu može ukratko reći jeste da je bio najveći koncentracioni logor u NDH. Zvanično, bio je Radni logor Jasenovac, za Srbe, Rome i Jevreje, svih uzrasta, polova, godina i klasnog položaja. Po varvarskim metodama kojima su u njemu ubijani ljudi, bez premca je od svih logora smrti u Drugom svetskom ratu.
Sam film počinje neposredno posle ustaško-nacističke ofanzive na Kozaru, i prikazuje kadar u kom ustaške snage vode kolonu srpskih izbeglica, starih, nemoćnih, žena i dece, na voz, koji će ih potom odvesti za Jasenovac. Među izbeglicama je devojčica Dara (maestralna Biljana Čekić), njena majka Nada (Anja Stanić), mlađi brat Bude, koji ima samo dve godine i stariji Jovan. Darin otac, Mile (sjajni Zlatan Vidović), je razdvojen od porodice, radi u drugom delu ogromnog kompleksa Jasenovac, gde kopa masovne grobnice za žrtve ustaških pokolja, čekajući dan kada od iscrpljenosti više neće moći da radi, kada će i sam završiti u jednog od takvih grobnica.
Režiser Antonijević je iskoristio scenu sa izbeglicama da odmah razgraniči hrvatski narod od ustaša, prikazujući momenat u kojem majka, Srpkinja, ostavlja svoju bebu Hrvatici, koja radi u polju, nakon što su se dve žene prećutno pogledima sporazumele o tome šta moraju da urade kako bi beba preživela. Ubrzo potom, dolazi do jedne od emotivno najpotresnijih scena, u kojima srpske izbeglice, pre svega žene sa decom, natrpane u teretni vagon, putuju za Jasenovac, sluteći svoju sudbinu, pevajući čuvenu pesmu Zaspo Janko pod jablanom, koja smeštena u date okolnosti, uz izvedbu glumica u vagonu, zvuči sablasno i epski potresno.
Dolaskom u Jasenovac, pakao za nove logoraške tek počinje. Uz upoznavanje sa likovima vodećih ustaša, Vjekoslava – Maksa Luburića (Marko Janketić) i Ante Vrbana (odlični Igor Đorđević), gledalac je u prilici da vidi samo neke od metoda kojima su se ustaše obračunavale sa svojim žrtvama, a vrhunac je svakako večernja scena muzičkih stolica u kojima gubitnik svake runde biva zaklan od strane Vrbana. Istovremeno sa ovom scenom, jedna od izbeglica, trudna žena Vera (Sandra Ljubojević), donosi na svet mrtvorođenu devojčicu. Ne može se izbeći utisak da su imena likova, Vere, koja rađa mrtvo dete, i Nade, Darine majke, koja kasnije biva ubijena, date sa posebnom pažnjom, kao da se želelo istaći da je svaka vera i nada u bilo kakvu ljudsku samilost i čovečnost, u mestu kao što je Jasenovac, osuđena na propast i smrt.
Foto: PROMO/www/aleksandarletic.com
Posle muzičkih stolica Antonijević vodi gledaoca u scenu koja na dobar način pokazuje neuništivost čovekove volje za životom, kada dečaci izlaze iz barake, da po sunčanom danu igraju fudbal, dok ih majke i sestre sa strane posmatraju i bodre. Kao da se sve ono pre nikada nije desilo, kao da je, odjednom, sve u redu, kao da rata nema i nikada nije bilo, gledalac dobija utisak da ljudski duh i želja za životom zaista jesu jedna neuništiva pojava, čak i kada se nalaze na mestu kao što je Jasenovac.
Bitnu temu koju Dara takođe pokreće jeste razdvajanje dece od roditelja (majki), kako bi bila poslata u posebne ustaške komplekse namenjene prevaspitanju dece i dobijanju novog identiteta. Zdrava deca bila su indoktrinirana, bolesna su slata u ''bolnice'' da se ne vrate, a sve pod budnim okom katoličke crkve. Antonijević suptilno i vešto prikazuje i sudbinu Jevreja, kroz lik jevrejske devojčice, koja pomaže Dari, i kroz Jašu (Bojana Žirovića) koji se žrtvuje kako bi se Darin otac, Mile, trgnuo iz psihičkog mrtvila, u koje je zapao kada je istovarujući leševe u grobnice koje je kopao, naišao na svoju ženu i starijeg sina. Sudbina Srba i Jevreja na taj način biva višestruko isprepletena, dva stradalnička naroda, koji se međusobno pomažu, u trenucima kada oba bivaju sistematski istrebljivanа.
Foto: PROMO/www/aleksandarletic.com
Film dotiče i ulogu Diane Budisavljević (Sanja Moravčić), koja je spasila više hiljada srpske dece od sigurne smrti, i koja je sprečila trajno brisanje njihovih identiteta, po dodeljivanju u hrvatske porodice, tako što je o svakom detetu imala zapisane podatke o imenu, prezimenu, godištu i poreklu. Diana je na kraju ta koja spašava Daru i njenog brata od smrti u logoru, vodeći ih sa sobom, a nadu u koliko toliko srećan završetak, daje činjenica da Darin otac uspeva da pobegne iz logora, i da prepliva Savu, kako bi našao sina i ćerku, za koje je saznao da su ipak živi. Štaviše, u momentu kada Mile odmara u vodi na bezbednom, autobus sa Darom i ostalom decom prelazi most koji se nalazi na samo par stotina metara od njega.
Posebnu autentičnost filmu daju dijalekti svih glumaca, svi su besprekorno obavili svoje dikcijske zadatke, te se ne vidi razlika između glumaca iz Srbije i iz Republike Srpske, a sve to skupa upakovano daje jednu dobru zvučnu celinu, i predstavlja pravo osveženje u odnosu na neke prethodne projekte koji su značajno gubili na svežini i autentičnosti upravo jer glumci nisu pričali onako kako bi trebalo da pričaju, shodno vremenu ili podneblju u kom se radnja odigrava.
Za kraj treba istaći divan, rediteljski, gotovo pozorišni postupak Antonijevića, koji je odlučio da mrtve junake smešta u teretni vagon, jednog po jednog, kako bivaju ubijeni, u scenama potpuno izmeštenim od ostatka filma, koje daju jednu posebnu notu celom doživljaju, dodaju jedan metafizički nivo na celu priču i predstavljaju prijatan otklon od neumoljivog realizma koji vlada današnjim filmom. Činjenicom da mrtvi ulaze u teretni vagon Antonijević je možda želeo da kaže da žrtve i dalje čekaju pravdu, priznanje i istinu. Mrtvi nisu prikazani na nekom radosnijem mestu, oni nemo, tiho i skromno ulaze u vagon, gde sede i čekaju, a njihov broj samo raste i raste. Ipak, stiče se utisak da se poslednjom scenom u vagonu propustila prilika da se upotrebom brojnih statista i/ili animacijom dočara na jednom, završnom mestu i kadru, veličina pogibije i stradalništva jasenovačkih žrtava.
Ukupno, Dara iz Jasenovca je film dobar koliko je važan, kako po Srbe, tako i po ceo svet, jer govori o užasnom periodu u ljudskoj istoriji, o kome se, izvan naše zemlje, jako malo zna, a ovakvu istoriju je vrlo važno znati, kako se više nikada i nikome ne bi ponovila.
Veliki naklon celokupnoj filmskoj ekipi, režiseru Predragu Antonijeviću i scenaristi Nataši Drakulić, a poseban naklon Biljani Čekić, koja je maestralno odigrala ulogu koja daleko prevazilazi njen trenutni uzrast i životno iskustvo i bez koje film jednostavno ne bi bio isti.
Dara iz Jasenovca najgledaniji film u Americi!
Čuvena pesma Đurđevdan nastala u vozu za Jasenovac
Autor: redportal.rs
