Iako je empatija ključni sastojak podrške, ona ima svoju cenu. 🤔
Istraživanja pokazuju da je empatija iskustvo celog tela: mi odražavamo fiziologiju jedni drugih zajedno sa emocijom. Negativna stanja, bilo da se radi o bolu, besu ili anksioznosti, stvaraju visoku aktivaciju i uzbuđenje u telu, pa kada saosećate sa nekim pod stresom, i vi ulazite u stresno stanje.
Zbog toga mnogi negovatelji, volonteri i filantropi doživljavaju "sagorevanje".
Empatija nas, nažalost, ne čini dobrim pomagačima. Kada se poistovetimo sa osobom koja je u problemu, više nismo prisutni; zaglavljeni u sopstvenom stresnom stanju, ne slušamo dobro i nemamo sposobnost da umirimo drugog.
Saosećanje se definiše kao briga za patnju drugih sa motivacijom da se pomogne. To je potpuno različito neurološko stanje od empatije. Dok empatija aktivira insulu, deo mozga odgovoran za zavisnost, kao i prednji srednji korteks, saosećanje koristi medijalni orbitofrontalni korteks i ventralni strijatum.
Iz fiziološke perspektive, empatija za negativne emocije uključuje sistem stresa (npr. borba-beži-zamrzavanje), dok se saosećanje oslanja na ventralni vagal, fiziološko stanje sigurnosti i povezanosti.
Osoba u bolu može da se koreguliše sa sigurnom i smirenom osobom; zato kad smo u saosećanju, pružamo prostor, brigu i ljubav onima koji su povređeni.
Empatija nam pomaže da se povežemo i pazimo jedni na druge. Ljudi kojima nedostaje empatije, poput narcisa, psihopata i sociopata, nanose mnogo štete svetu. Međutim, iskustvo empatije može biti teško. Kada nas ova emocija okupira, nanosimo štetu sebi.
Ključ je u tome da aktivno izaberete kad želite da osetite ono što drugi osećaju, a kad biste radije bili od pomoći i saosećali. Saosećanje vam omogućava da dajete sebe bez stresa i sagorevanja, prenosi PsychologyToday.
Danas je Svetski dan merkata 😊💕
Autor: Telegraf