Pravljenje planova daje osećaj kontrole. Čak i kada znamo da ih možda nećemo u potpunosti ispoštovati, sam čin planiranja smiruje um i stvara utisak da imamo pravac. Mozak voli strukturu, jer ona smanjuje neizvesnost i stres.
Planovi takođe hrane optimizam. Kada zapisujemo ciljeve, zamišljamo bolju verziju sebe i budućnosti. Taj osećaj nade često je snažniji od realne motivacije potrebne da se plan sprovede u delo. Zato plan ponekad služi više kao emocionalna uteha nego kao konkretan vodič za akciju.
Još jedan razlog je strah od neuspeha. Lakše je imati plan nego se suočiti sa mogućnošću da ne uspemo. Ako plan ostane za sutra, neuspeh se odlaže. Na taj način planiranje postaje način da se izbegne neprijatnost, a ne da se preduzme korak.
Ipak, planovi nisu beskorisni. Čak i kada ih ne pratimo doslovno, oni otkrivaju naše želje, prioritete i vrednosti. Problem nastaje tek kada planiranje zameni delovanje.
Autor: Balša Stupar
