Naučnici polemišu o značenju životinje koja krasi najskuplje knjige 🤔🧐

Vitez povlači ruku unazad, spreman da udari. Obučen je u tipičan oklop iz 14. veka. Stojeći na maloj travnatoj čistini, on drži štit. On maše toljagom, koja krza ivicu stranice srednjovekovnog teksta čiju stranicu krasi.

Ali čak i na stranicama drevnih knjiga, vitezovi se moraju suočiti sa smrtnim opasnostima. Njegov protivnik je posebno opasna zver – neprijatelj koji često vreba na marginama knjiga i stupa u smrtonosnu borbu sa plemićima. Ponekad se čini da stvorenja lebde, napadaju vitezove iz vazduha. Povremeno ih ima više od jednog. Ovo je jedinstveni srednjovekovni fenomen borbenog puža - a zašto su i kako oni nastali, do danas je misterija.

Marginalije su umetnička dela koja krase margine knjiga. U srednjem veku, kada je tekst rukopisa bio završen, najekskluzivniji su dobijali ovaj tip ukrasa: fantastična stvorenja, zamršene grančice i druge različite crteže. Ovo su bile vrlo, vrlo skupe knjige, a samim tim su imale i jako mali broj čitalaca.

Ukrasi se nalaze u velikom broju verskih dela, uključujući psaltire, molitvenike, brevijare, pontifikale i dekrete. Mogli su biti bizarni, razigrani, groteskni, pa čak i nepristojni – sa golim zadnjicima, pen*sima i iznenađujuće velikim brojem krvožednih zečeva koji krase stranice inače trezvenih pobožnih tekstova. Često se čini da marginalije imaju malo veze sa tekstom pored kojeg se nalaze.

Ali tokom kratkog perioda u kasnom 13. veku, iluminatori – oni koji su ukrašavali knjige – širom Evrope dobili su novu opsesiju: borbu sa puževima. Za sveobuhvatno proučavanje ovih zaraćenih puževa, istoričarka umetnosti Lilian Randal izbrojala je 70 primera, u 29 različitih knjiga – od kojih je većina štampana u dve decenije između 1290. i 1310. Ilustracije se nalaze širom Evrope, ali posebno u Francuskoj, gde u to vreme je postojala napredna industrija za proizvodnju rukopisa.

Žanrovi u kojima nalazimo preteće puževe su varirali, ali je format bio isti: puž-napadač koji napada viteza. Njihova antena je često agresivno uperena ka vitezu, poput mača. Na jednoj je prikazan puž kako se bori sa golom ženom. Na drugoj, uopšte nisu prikazani kao obični mekušci, već kao hibridi puževa i ljudi – koje jašu zečevi.

Pa, koje se značenje krije iza ove ilustracije?

Marijan Blike, profesor srednjovekovne umetnosti na Univerzitetu u Čikagu tvrdi:

Borba puž i viteza je primer sveta okrenutog naglavačke, šireg fenomena koji je proizveo mnogo različitih srednjovekovnih slika. Osnovna ideja je rušenje postojećih ili očekivanih hijerarhija. To bi trebalo da bude iznenađujuće, pa čak i smešno. Vitez treba da bude hrabar i jak, da može da pobedi sve neprijatelje, ali ovde se uplašeno savija pred pužem koji ga ponekad čak i pobeđuje.

Jedna od vodećih ideja je da su vitezovi koji se bore sa puževima predstavljali kukavičluk – a njihov dodatak religioznim tekstovima možda je bio satiričan. Mnoge scene puževa uključuju viteza koji kleči u molitvi ispred svog ljigavog napadača ili ispušta mač, a neke prikazuju ženu koja moli galantnog borca da se ne bori sa tako smrtonosnim neprijateljem.

Motiv puža je možda bio politički komentar – sa vitezovima koji su predstavljali Langobarde, germanski narod koji je vodio Lombardsko kraljevstvo u današnjoj Italiji do kasnog 8. veka. U srednjovekovnoj Francuskoj – gde je nastala većina crteža puževa – Langobardi su kritikovani na razne načine, na primer da su bili aljkavi i i kukavice. Do 12. veka su postali sinonim za neviteško ponašanje uopšte. U jednoj popularnoj legendi, lombardski seljak je naišao na teško oklopljenog puža, protiv kojeg ga bogovi podstiču da se bori – dok ga njegova žena moli da ne bude tako nepromišljen.

Ma koje značenje bilo, jedno je sigurno, ova slike nam šalju važnu poruku o tome kakvo je bilo značenje muškosti u srednjem veku:

Hrabri, snažni vitez je idealna ili idealizovana verzija muškosti, a borba puževa to potkopava. Za mene ove slike nam pokazuju da rod nikada nije bio tako stabilan ili siguran kao što neki ljudi žele da misle. To je uvek bilo mesto osporavanja.

Autor: redportal.rs