Kvantni paradoks dokazan: MI ŽIVIMO U MATRIKSU 🧐

Realnost je samo naša lična projekcija 🤯

Pre skoro 60 godina nobelovac Eugen Vigner sproveo je eksperiment u kome je uhvatio jedan od mnogih paradoksa kvantne mehanike. Zamislio je svog prijatelja zatvorenog u laboratoriji, koji meri česticu, dok Vigner stoji napolju. Po zakonima kvantne mehanike, čestice mogu biti na više lokacija u isto vreme (tzv. superpozicija) ali "posmatranje" njegovog prijatelja vezuje česticu samo za jedno mesto. Za Vignera koji to gleda spolja superpozicija i dalje postoji: kolaps superpozicije i vezivanje čestice za jedno mesto se događa samo kada i on počne sa posmatranjem same čestice. Još gore, kada on to započne, vidi svog prijatelja u superpoziciji. Iako dele istu realnost, iskustva su dijametralno suprotna.

U studiji objavljenoj avgusta ove godine u časopisu Nature Physics naučnici iz Australije i Tajvana transformisali su Vignerov logički eksperiment u matematičku teoremu koja je u potpunosti potvrdila paradoks.

Tim je takođe testirao ovu teoremu direktnim eksperimentom, koristeći protone umesto ljudi da izvede Vignerov test. Dok je Vigner verovao da će ovaj sistem kretanja čestica ne funkcioniše u velikim sistemima, naučnici su u ovom eksperimentu naleteli na još jedan paradoks. Još jednu stvar koja je na tankom ledu: sama objektivnost - ne postoji ništa slično objektivnoj istini, ne postoji ništa što je istina u punoj meri i jednoj i drugoj osobi. 😱

pročitajte još

Teslin izum postaje realnost: BEŽIČNA STRUJA ZA SVE! 😲

Glavni koautor rada Nora Tišler:

Pomalo je uznemiravajuće... Objektivno merenje i zapisivanje rezltata koji se mogu bilo gde replikovati i biti istovetni je osnova nauke. Teško je zamisliti svet u kome to, jednostavno, nije tačno.

Za mnoge naučnike koji su odbacivali Vignerov eksperiment ovi rezultati su otrežnjujući i pokazuju da se logički eksperimenti mogu efektno testirati.

Vignerov eksperiment je ponovo došao u žižu interesovanja naučnog sveta kada je 2015. godine Časlav Brukner sa Bečkog univerziteta testirao na intuitivan način paradoks. Onaj prijatelj koji je unutar laboratorije je, zapravo, video česticu na nekom mestu, ali onaj koji je spolja to još samo ne zna. Tako, da se izrazimo žargonom kvantne teorije, rezultat prijatelja je nepoznata varijabla.

Brukner je to sredio koristeći se jednim trikom (baziranom na tzv. kvantnoj povezanosti - quantum entanglement) čime je otkrio skrivenu varijablu. Zamislio je dva para ljudi koja čine istu stvar kao u originalnom Vignerovom eksperimentu. Dao je svakom paru po česticu povezanu sa drugim partnerom (quantum entanglement). Na taj način kada se meri pozicija čestice, rezultat će zbog povezanosti pokazivati korelaciju. Svaki prijatelj meri česticu, dok dva Vignera mere prijatelja koji meri česticu. Potom dva Vignera upoređuju rezultate i proces se ponovo ponavlja. Ako je prijatelj video konačne rezultate, rezultati Vignera će pokazati slabu korelaciju. Međutim, nasuprot tome, test pokazuje kontradikcije u skladu sa originalnim eksperimentom! Slični eksperimenti izvedeni 2016. u Cirihu koji su potvrdili Bruknera izazvali su talas radova na ovu temu, kao i teške i žustre debate na naučnim konferencijama.

Ričard Hejli je 2018. istakao jedini problem u Bruknerovom eksperimentu, što je bio jedini minus za koji su se naučnici uhvatili. Međutim, i njega su efektivno prevazišli u avgustu ove godine. Ponovo potvrđujući istinitost Vignerovog paradoksa.

pročitajte još

Eko-tehnologije: GENERISANJE ELEKTRICITETA IZ VAZDUHA 🧐

U poslednjem eksperimentu naučnici su u postavku eksperimenta ugradili 4 pretpostavke:

1. Rezultati koje "prijatelji" mere su tačni.

2. Mogu se kombinovati sa drugim rezultatima.

3. Pretpostavlja se da je kvantna mehanika univerzalna kako i za posmatrača tako i za čestice.

4. I da ne postoji božanski superdeterminizam i da je efekat lokalni.

Praktični eksperiment je dizajniran tako da optika usmerava protone u jednu putanju koja je zavisila od njegove polarizacije (zamena za onog prijatelja koji meri). Potom je zatim ulazila u drugi set elemenata i detektora koji su bili u ulozi Vignera (posmatrača). Tim je opet, i svaki put, našao teška nepodudaranja. Vignerov pradoks je u potpunosti dokazan.

Osim što je ozbiljno poljuljana osnova realnosti, takođe je postavljeno i legitimno pitanje: jedna od 4 osnovne pretpostavke nije tačna ili je drugačija. Neki krive superdeterminizam, neki lokalitet efekta. Lokalitet efekta je posebno težak za naučnike, jer on suštinski znači da bilo gde i bilo kada efekat posmatranja jednog posmatrača menja rezultate odnosno "realnost" drugog, i to preko ogromnih distanci a ne samo u lokalu. Mnogi žele da razdvoje stavku po kojoj se rezultati "mešaju", govoreći da je jedna istina za jednog a druga za drugog posmatrača u eksperimentu. Tj. sve što neko vidi se uzima kao objektivna istina nezavisno od toga šta drugi vidi.

Kako god da tumačite rezultate, pred nama je radikalno redefinisanje koncepta realnosti. Matriks i nije tako nerealna stvar. Potvrda ovog paradoksa se nadovezuje na drugu teoriju fizičara, a to je da je kompletan univerzum simulacija. I, za sada, ne postoji način da se obori ta teorema.