U prva tri dela franšize o Indijani Džonsu piljio sam u blaženom neznanju o značaju „mekgafina“ za njihovu strukturu. U osamdesetim godinama nastavci koncentrisani oko „otimača izgubljenog kovčega“, „ukletog hrama“ i „poslednjeg krstaškog pohoda“ neosetno su formirali interesovanje ne toliko za arheologiju, koliko za ostale humanističke oblasti, od kojih književnost nije bila na poslednjem mestu ☝🏻. Dovoljno je bilo kreirati privlačnu centralnu misteriju, uz brze akcione sekvence koje okidaju čežnju za nepoznatim prostorima, i na čednom dlanu dobijao se savršeno upakovan mamac za intuiciju da zreo život valja trošiti u otkrivanju nekakve za čoveka i njegovu istoriju pretpostavljeno važne tajne 🧐🤨.
U novom, petom nastavku serijala koji je pušten u bioskope 42 godine nakon prvog, Džordž Lukas i Stiven Spilberg (ovoga puta samo kao izvršni producenti) opet su pronašli dovoljno izazovan „mekgafin“ (predmet oko koga sevrti radnja, ali nebitan po sebi budući da je kreativna izmišljotina) kako bi se manje-više držala pažnja dva i po sata. Reč je o potrazi za navodnim Arhimedovim brojčanikom sa vremeplovskim svojstvima osmišljenim po uzoru na postojeći antički artefakt nazvan „antikitera“ 🧐. Mada ovaj „artefakt sudbine“, kako glasi distributerski prevod, nije dakle supstancijalno važan, njegovo kontekstualno ozračje i dalje funkcioniše kao najbolja reklama za naučni rad (koji se takođe ponekad strukturno odvija po principima traganja za „mekgafinima“, to jest po sofisticiranom planu deduktivne imaginacije), kao i za tradicionalno humanističko obrazovanje.
Foto: Printscreen YouTube
Režija Indijane Džonsa i artefakta sudbine poverena je prvi put nekom drugom a ne Spilbergu. Mada film nije akciono remek-delo poput prošlogodišnjeg nastavka Top gana, Džejms Mengold jeste na visini režijskog zadatka osim u nekoliko navrata. U žanrovski opštem mestu obračuna na krovu voza u pokretu providi se nešto od specijalnih efekata koji bi trebalo da budu dobro skriveni ili je možda u ovom slučaju ipak reč o omažu starovremskoj, pomalo vizuelno neveštoj akcionoj tehnologiji 😁. Na isti način, scena u Njujorku tokom slavlja kosmičkog uspeha misije Apolo 11, i istovremenog protesta protiv Vijetnamskog rata, takođe u sebi nosi vizuelnu nostalgiju za kinematografskim vremenima u kojima je veći izazov bila slavna ideja predstavljanja nemogućeg od režijskog rada na mimetičkoj uverljivosti ☝🏻.
Kada ponestane kondicije u režijskim rešenjima, sjajna muzika veterana Džona Vilijamsa (rođen 1932. godine) svojom funkcionalnošću i adrenalinsko-klasičnom orkestracijom uspeva da postane ubedljivi filmski karakter za sebe. Čak i u odjavnoj špici, Vilijams vaskrsava dobru staru bioskopsku želju da se ostane u sedištu još neki minut posle nezvaničnog kraja filma. Osim iskusnog kompozitora, koji se vratio iz prevremene penzije, kao da je i ostala humanistička filmska infrastruktura odustala od zasluženog odmora 🧐. Obnovili su se i priča o borbi protiv ostataka Hitlerovog nacionalsocijalizma (nacisti su bili stari i najbolji Indijanini neprijatelji), kao i promišljanje alternativnih ili kontrafaktualnih istorija sa ishodištem u dubokoj veri u svrhovitost zvanične ljudske povesti ☝🏻.
Iako po sopstvenim rečima zreo za penziju kao Indijana Džons, osamdesetogodišnji Harison Ford u flešbek scenama i dalje može, doduše delimično uz pomoć digitalnih čudesa, da se transformiše u žilavog pedesetogodišnjaka. Međutim, čar petog nastavka franšize leži baš u Fordu kao starcu 😁. Bez pardona se slikaju, recimo, njegova starački mlohava leđa, uz viceve na Indijaninu prepotopsku životnu dob, da bi skoro rashodovani akcioni heroj potom pokazao da se za neke stare ideale vredi boriti. U situaciji kada može da ostane u svetu starovekovne istorije, koji mu je predstavljao nekada stvarniji život, on će se ipak opredeliti za nagradu svakidašnje emocije i na čekanje poslednje penzije ☝🏻.
Antonio Banderas, u nemilosrdnom star-sistemu takođe već veteran, zapravo u ovom filmu ništa i ne glumi 😅. Pojavljuje se kraće od deset minuta na granici „kameo“ uloge kao nehajni dokaz da tradicionalna filmska zvezda i dalje donosi prihod. Davno uveden u mejnstrim, danski glumac Mads Mikelsen više ne nosi efekat pozitivnog otkrovenja u blokbaster roli. Njegova harizma bolje dolazi do izražaja kada igra opuštenije i mrzovoljnije likove, ali i u funkciji aktivističkog antihumanizma deluje sve uverljivije kako se film bliži kraju.
Za široku publiku najveće otkriće filma verovatno će biti engleska glumicai scenaristkinja Fibi Voler-Bridž u ulozi doktorantkinje arheologije Helene Šo 😎. Ona u luckastoj drskosti dočarava prisno-komički pragmatizam u kontrastu sa idealizmom starijih generacija, depatetizujući radnju svojim hinjenim stavom da je zanima samo novac. Pored toga, Helena u jednom trenutku drži ogledni čas humanističkih nauka manje obrazovanim likovima, što njima obezbeđuje adekvatan bagaž znanja koristan za dalju akciju. Time posredno otvara i mogućnosti optimističkih odgovora na pitanja o krizi humanistike. Odnos Helene i starog Indijane – i glumački i scenaristički – najbolje je neakciono mesto filma ☝🏻. Budući da mu je kumče, Helena u isto vreme ima i vragolasto poštovanje ali i diskretnu poluincestuoznu volju za kontrapokroviteljskim i samilosnim flertom sa svojim kumom 😀.
Na kraju, uporedo sa ostalim filmskoindustrijskim motivima, nije bez globalnog kulturološkog značaja ulaganje 300 miliona dolara u ponovnu promociju klasične humanističke tradicije .🤑 Ma koliko producenti s razlogom bili sigurni da će se novac zadovoljavajuće oploditi, za poštovanje je to što se nisu poveli za realnom kalkulacijom da bi više zaradili uvođenjem posthumanističkih narativa prijemčivijih mlađoj i „progresivnijoj“ publici. Ispraćaj u penziju Harisona Forda kao Indijane Džonsa nije mogao biti lepše upriličen, sa solidarnom pažnjom za dostojanstvo starenja i brigom za buduću predivnu, još uvek suviše ljudsku smrt 😅.
Autor: redportal.rs / Igor Perišić
