Živimo u modernom vremenu, kada već i predškolska deca imaju jednu, ako ne i dve fakultativne obaveze.
Idu na časove baleta, plesa, fudbala, karatea, plivanja, engleskog, neki idu na časove za genijalce, neki glume, sviraju ili pevaju. Roditelji neupitno plaćaju ove programe jer time ulažu u dodatni razvoj i edukaciju svog deteta, a kako i da odbiju kada sva druga deca iz grupe ili kraja takođe idu na nešto.
Ako bismo se vratili 30 ili 40 godina, tada nije bilo toliko obaveza koje su bile nametane deci. Vrtić je bio obaveza za sve one koji su u njega bili upisani, ali nakon toga deca su se igrala, uglavnom sa komšijskom decom na ulici ispred kuće. To je bilo mesto gde su se odvijale sve dečje aktivnosti: igranje fudbala, između dve vatre, lastiš, grupa traži grupu, mesto gde se istraživalo obližnje dvoriste, maštalo i zamišljalo.
Današnja deca su lišena ovakvog odrastanja, a samim tim roditelji teže da im obezbede što više aktivnosti kako se ne bi dosađivala, ali da li smo preterali sa nametanjem obaveza i da li su one garant da će dete sutra biti uspešno i završiti fakultet? Kako u odnosu na ovakve rasporede dece zvuče priče o njihovima bakama i dekama, koji su bili jedno od desetoro dece, kilometrima pešačili do škole, školovali se pored često nepismenih roditelja?
O ovoj aktuelnoj temi razgovarali smo sa Milenom Šekularac, pedagogom i psihoterapijskim savetnikom transakcione analize, koja kaže da se iza ovoga kriju ambicije roditelja da njihova deca postignu upravo ono što oni nisu.
Naša sagovornica na početku razgovora podseća da priručnik ili recept koji uspeva u stoprocentnom slučaju, a na temu kako biti idealan roditelj, još uvek ne postoji. Kako kaže, ko ga bude osmislio, verovatno će biti kandidat bar za Nobelovu nagradu.
– Najčešće se kao roditelji oslanjamo na metode vaspitanja naučene po modelu, od sopstvenih roditelja, po principu s kolena na koleno, dakle kako su mene moji roditelji, tako ću i ja svoje dete, što u psihoterapijskoj praksi zovemo transgeneracijsko vaspitanje – priča Milena Šekularac.
S druge strane, kako kaže, ima i roditelja koji upravo suprotno, zbog neadekvatnog roditeljskog modela žele da vaspitavaju sopstvenu decu baš onako kako to njihovi roditelji nisu.
– Na tom vaspitnom putu ima puno modaliteta i vrlo često potpuno nesvesno, roditelji deci prenose određene poruke, zabrane, dozvole i uverenja koja u velikoj meri znaju da budu nefunkcionalna i mogu tom prilikom da nanesu više štete nego koristi sopstvenoj deci. Sve to se dešava iz najbolje namere, a put do pakla popločan je… sigurna sam da već znate nastavak – obrazlaže ona.
– Zamislite detinjstvo bez detinjstva, prebukirani raspored već u šestoj godini života – jahanje, tenis, plivanje, ritmička gimnastika, engleski, francuski… Da li uočavate nešto neobično? Ako je odgovor potvrdan, na pravom ste putu da sopstvenom detetu ne napravite pakao od života. Mnogi roditelji žele da im deca briljiraju na svakom koraku i u svim životnim sferama. Takvi roditelji imaju ambiciju da njihova deca postignu upravo ono što oni nisu ili doživljavaju sopstvenu decu kao svoj produžetak. Uspešno dete jednako uspešan ja – objašnjava naša sagovornica i osvrće se na to od čega zavisi uspeh u školi prosečnog deteta:
– Postavlja se pitanje kome je zapravo važan školski uspeh i da li je on garancija za bilo šta u životu? Poistovećujemo li školski uspeh sa vrednošću detetove ličnosti? Ogroman broj dodatnih aktivnosti neće biti garancija školskog uspeha. Školski uspeh isključivo i samo zavisi od jednog dela tela, a to nije mozak. To je mišić gluteus. Dete će ispunjavati očekivanja sopstvenih roditelja umesto da se bavi istraživanjem sveta oko sebe i sopstvenih želja i potreba. Postizanje uspeha je za decu često jako naporno i opterećujuće, a dete nema priliku da proradi sopstvena osećanja u vezi sa tim. Deca mogu imati snažan unutrašnji konflikt zbog toga jer sa jedne strane žele da udovolje svojim roditeljima kako bi dobili ljubav i pažnju, a sa druge strane imaju potrebe koje nisu zadovoljene, a gotovo svi emocionalni i psihološki problemi potiču upravo iz nezadovoljenih potreba – kaže Milena Šekularac i objašnjava da takva deca shvataju sve preozbiljno, preuzimaju previše odgovornosti i nemaju vremena za igru.
– Kada odrastu, takvi ljudi ne znaju da budu spontani ni da se zabavljaju, što čini osnovu socijalnih veština. Roditelji potpuno nesvesno stvaraju pritisak detetu koje se svojski trudi da preživi u takvim okolnostima. Dete teži da bude voljeno, prihvaćeno i validirano od strane značajnih drugih. Zamislite kakvu poruku šaljemo detetu koga vrednujemo samo kroz školski uspeh ili postignuće na svim dodatnim aktivnostima. Vrlo uslovnu – vrediš, dobar si, sa tobom je sve ok samo ako… imaš sve petice, ako daš tri gola, ako savladaš sva tri jezika… (nastavite niz).
Pedagog ističe da je jedan od najvažnijih vaspitnih zadataka roditelja da decu nauče da se osamostale kako bi mogla adekvatno i slobodno da brinu o sebi, kao i da imaju razvijenu toleranciju na frustraciju.
– Naš zadatak nije da ih naučimo kako da konstantno teže da budu savršeni. Tri strana jezika, dva sporta i škola za genijalce ne treba da budu prioritet. Slušajte decu, verujte u njih i njihove snage. Upravo kakav odnos mi kao roditelji imamo prema deci, takav će odnos imati prema sebi kada odrastu.
– Dragi roditelji, dozvolite deci da se igraju, da uživaju i istražuju svet oko sebe. Dozvolite im spontanost jer je upravo ona jedan od tri (pored svesnosti i sposobnosti za bliskost) osnovna sastojka autonomije. Za kvalitetan život neophodno je razviti sve tri sposobnosti – zaključila je Šekularac.
Uhapšen pljačkaš apoteke 🚨
Autor: Detinjarije.com / Bojana Krstić
