Mihail Labkovski je poznati porodični psiholog koji tvrdi da se deca nikako ne smeju kažnjavati batinama.Po njemu nema strašnije stvari od te da majka istuče dete.
"Kada smo u stanju stresa, na primer, pretnja nam "visi iznad glave", rugaju nam se ili nam nanose fizičku bol - grupa takozvanih glukokortikoidnih hormona se oslobađa u krvi. Ovu su "hormoni stresa" koji su odgovorni za reakciju na napad "udari ili beži".
Ovaj proces je prilično složen i dugotrajno utiče na telo. Zbog toga se kod dece u prisustvu roditelja (posebno majke) ovi hormoni ne oslobađaju u krvi. Tako priroda štiti detetovo telo u razvoju od dodatnog opterećenja.
Ako roditelj sam postane izvor stresa, tada dete neće to nasilje da percipira kao opasnost. Odnosno, nema stresa, njemu je to "normalno", sve je u redu, tako mora biti jer dolazi od roditelja.
Šta mislite, u kakvu će osobu izrasti vaše dete koje od malih nogu veruje da su NASILJE I AGRESIJA NORMALNO STANJE? Postoje dva scenarija: dete će postati agresor ili žrtva.
Kako se vi budete obraćali detetu u detinjstvu, tako će ono vama u starosti. Labkovski je poznat po veoma jednostavnim i direktnim savetima.
Evo nekoliko praktičnih saveta kada je vaspitanje dece u pitanju:
1. Nesrećni roditelji ne mogu da vaspitaju srećno dete. Ako su roditelji srećni i dete će biti.
2. Roditelji greše kada misle da je problem u detetu. Recimo: jedno je dete uspešno, bori se za sebe, samozadovoljno je, dok je drugo iskompleksirano, kukavica ili je agresivan. To je znak da nešto ne štima: jednom od dece niste dali dovoljno pažnje i ljubavi. Dete je bilo osetljivo, bila mu je potrebna vaša ljuba a vi to niste videli na vreme.
3. Često mešate vaspitanje i brigu. Briga je da je dete obučeno i nahranjeno, a vaspitanje je da dete dobije dobro obrazovanje (u školi i kod kuće).
4. Škola bi trebala decu da uči više životu a manje matematici i jeziku. Škola mora dete da nauči: da rešava svoje probleme, da izgradi dobre odnose, da pravilno raspoređuje svojim vremenom, da zna da komunicira…
5. Ako dete burno reaguje na lošu ocenu ili loš uspeh u sportu, to je odraz samih roditelja.
6. Ako dete u osnovnoj školi ne može da prati program, problem nije u detetu već u školi. Svako dete tokom prvih godina osnovne škole treba da radi domaći zadatak od 15 do 45 minuta i to je to. Teško ne znači bolje. Dete ne treba preopterećavati.
7. Kažnjavanje deteta je ponekad neophodno. Naprimer: Ako ste se dogovorili da kada dođe iz škole uradi domaći i očisti kuću, a kada dođete s posla vidite da dete ništa od toga nije uradilo nego sedi i gleda u telefon, vi uradite sledeće:
- Nemojte da besnite i vičete. Jednostavno mu priđite smireno i kažite mu da mu oduzimate telefon jer nije uradio ono što ste se dogovorili. Dete će biti kažnjeno oduzimanjem telefona. Nema potrebe za vikom ili nekom drugom disciplinskom merom.
8. Ne potkupljujte dete novcem. Jednostavno mu dajte jednu istu sumu koju će da koristi za ono što mu treba. Džeparac treba da ima svako dete starije od 6 godina. Vodite računa na šta dete troši novac, ali nikad ne smete da ga ucenjujete ili potkupljujete novcem.
9. Dete mora da oseti da su njegovi roditelji dobri, ali i jaki ljudi. Samo dete od takvih roditelja može biti dobro i jako dete!
Ako svojoj deci ispečete najukusnije kolače na svetu, vodite decu na more, čitate im pred spavanje, pričate engleski utorkom, kineski sredom i francuskim subotom, ali iz nekog razloga sebe smatrate lošom majkom (na primer, neko vas je iz okruženja tako nazvao) i živite sa stalnim osećajem krivice za neispeglane majice, gubite mnogo. Budite nepotrebno nezadovoljstvo, perfekcionizam, strah od promašaja, umesto da uživate u blagodetima roditeljstva i živite ljubav.
Zabeleo se vrh Durmitora! ❄❄❄
Autor: RedPortal
