Postoje samo dva mišljenja - Mihizovo i pogrešno, tvrdio je slikar Mića Popović
Na današnji dan 1922. godine rođen je Borislav Mihajlović Mihiz, srpski književni kritičar i dramski pisac.
Mihiz je rođen u Irigu, u svešteničkoj porodici. Posle završene Karlovačke gimnazije upisao je studije književnosti na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Radio je kao asistent Muzeja Vuka i Dositeja, potom književni kritičar u listu NIN.
Zbog druženja sa disidentom Milovanom Đilasom, ostaje bez posla i zapošljava se nakon dve godine kao upravnik biblioteke Matice srpske. Bio je umetnički direktor Avala filma i urednik izdavačkog preduzeća Prosveta.
Dobrica Ćosić smatrao je Mihiza najinteligentnijom osobom koju je upoznao, a Borislav Pekić mu je donosio svoje rukopise na čitanje. Slikar Mića Popović tvrdio je da postoje samo dva mišljenja - Mihizovo i pogrešno. Međutim, uprkos svemu tome, nikada nije postao član Srpske akademije nauka i umetnosti, a to je ovako komentarisao:
J*be mi se što nisam akademik, važno je da se SANU, ta stara dama, probudi i kaže šta je videla kad se probudila.
Teatrolog Jovan Ćirilov smatrao je za nepravdu činjenicu da Mihiz nije akademik, tvrdeći da je njegova drama Banović Strahinja sam vrh srpske književnosti:
Mihiz je voleo paradoks – i u životu i u literaturi. Bio je dubok kao ličnost, duhovit i vedar, od mladosti do mudrosti. Smatrali su ga cinikom, a bio je duša od čoveka. Proglasili su ga opasnim nacionalistom, a bio je patriota, što svako treba da bude. Mihiz nikada nije glorifikovao ni svoj nacion ni svoje istorijske likove; prema svima uvek je imao ironičan otklon. Zaboravljeno je da je početkom devedesetih zapisao kako zna da istorija nije učiteljica života, već učiteljica smrti. U SANU nisu hteli da ga prime oni koji su uradili i napisali deset puta manje.
Mihiz je sebe doživljavao kao nacionalistu na vrlo specifičan način. Uz druženje sa disidentskim intelektualcima, uzeo je učešća u opozicionim protestima početkom devedesetih. Preminuo je 15. decembra 1997. godine u Beogradu.
U jednoj intervjuu, na molbu novinara da kao istaknuti književni kritičar sačini skicu sopstvenog porteta iz glave, Mihiz je uz dozu autocinizma odgovorio:
Borislav Mihajlović Mihiz - književni kritičar i dramski pisac. Već na samom njegovom početku, Stanislav Vinaver je, predviđajući, zabeležio: da bi dve buduće knjige kritika ovoga pisca mogle da nose naslove Dizanje u zvezde i Nabijanje na kolac. Jer kao što je Mihiz, bez mere, hvalio pisce svoje predilekcije, tako je isto bez mere osporavao i negirao one pisce koji mu nisu bili po volji. Jedan dobronameran istoričar književnosti tvrdio je za njega, preterujući naravno, da je bio poslednji naš kritičar koga je naša čitalačka publika pomno čitala i pratila. Jedan oštriji, pronicljivi kolega zabeležio je da Mihiz nije uneo ništa novo u srpsku kritiku, ni metodološki, ni na bilo koji drugi način. Sve mane, koje su mu često s pravom prebacivali, smatrao je vrlinama. Sam je za sebe tvrdio da je kritičar impresionista starinskog kova, da je zanat učio kod Skerlića i Matoša... Važio je za kritičara oštrog, zlorekog, ironičnog, ciničnog čak, a napisao je svega par negativnih i stotine pozitivnih kritika.
J*be mi se što nisam akademik, važno je da se SANU, ta stara dama, probudi i kaže šta je videla kad se probudila.
