Dvoboji između učenika evropskog i istočnjačkog stila mačevanja su po prirodi stvari oduvek bili zanimljivi za razmatranja i analize, što u formi hipoteza, što u formi analiziranja takvih borbi koje se jesu desile, pa su i danas predmet rasprava. Razlog za takav odnos prema ovim dvobojima leži u radoznalosti i jasne razlike koje su inače postojale u modelu borbe između zapadnih i istočnih zemalja i naroda.
Ono što je kuriozitet, jeste da takvih dvoboja u toku istorije ipak nije bilo previše, pa se inače može govoriti samo o pojedinačnim slučajevima takvih borbi, iz kojih se svakako ne mogu izvlačiti neka sveopšta pravila. Prosto, pobednika u dvobojima ne odlučuje samo stil i način borbe, već i obučenost, posvećenost veštini, kvalitet oružja, ali neretko i sreća.
Foto: Wikipedia.org/nepoznato
SLIKA: Lekso Saičić 1908. godine
Jedna od najpoznatijih takvih borbi desila se za vreme rusko-japanskog rata koji se vodio početkom XX veka, u dalekoj Mandžuriji. Kao što je poznato, odmah nakon što je Rusija stupila u sukob i Crna Gora je objavila rat ovoj udaljenoj zemlji, pa su mnogi Crnogorci krenuli put ove daleke zemlje kako bi pomogli svoju pravoslavnu braću onoliko koliko je to bilo u njihovoj moći.
Među njima je bio i Aleksandar Lekso Saičić, koji doduše nije direktno došao iz same Crne Gore. Zapravo, njegova priča do tog trenutka je bila drugačija od ostalih crnogorskih dobrovoljaca koji su se tamo našli.
Lekso je rođen u okolini Berana 1873. godine, osnovnu školu na Cetinju, gde je upisao i gimnaziju koju je nastavio i završio u Dubrovniku. Posle toga završava Pešadijsku podficirsku školu u Beogradu, da bi potom služio u crnogorskoj vojsci 3 godine, kao ađutant Vasojevićke brigade.
Aleksandar Lekso Saičić (August 5, 1873 - April 7, 1911) was a Montenegrin national hero, the captain of the Montenegrin army, and he was remembered for the incredible ability to handle the sabers and after a duel with the Japanese champion, from whom he emerged as the winner. pic.twitter.com/SkXCjhrLBK
— Sheepdog (@sheepdog1702) 08. децембар 2019.
Upravo iz tog vremena do nas su došle priče o njegovim neverovatnoj veštini i fizičkoj spremi, poput one da je mogao da skoči na konja koji je u punom galopu, da jaše okrenut u suprotnom smeru dok sabljom udara zamišljenog protivnika koji ga goni, da preskače dva upregnuta vola i najveće konje i slične.
Najviše se govorilo o njegovoj veštini sa sabljom. Tako se recimo zna da je svom bratu od strica Milu, koji je bio komandant Donjovasojevićke brigade, izbio sablju iz ruke kojom ga je on začikavao, služeći se običnim štapom, kao i da je bio sposoban da sabljom skine dugme na okovratniku čoveka koji je stajao nasuprot njega. Ostala je zabeležena i priča da je italijanskog instruktora mačevanja na Cetinju ponizio izbivši mu oružje iz ruke. Ova veština će mu se pokazati kao ključna, jer će ga ona i ovekovečiti.
Naime, nakon što je nekoliko godina proveo u Carigradu kao službenik turske vojske, Lekso pristupa ruskoj, gde ga dočekuje i rusko-japanski rat koji izbija 1904. godine. To je za mladog oficira bila prava prilika da pokaže svoje umeće i u realnoj borbi, što i uspeva, jer posle 2 godine ratovanja zarađuje nekoliko rana i više odličja. U tim borbama je došlo i do čuvenog dvoboja.
Negde 1905. godine, vojske su se susrele u istočnoj Mandžuriji, kod Jundžuana, gde su se i ulogorile. Bilo je jasno da će do bitke doći na otvorenom polju, ali dok su još trajale pripreme za bitku, odjednom je iz japanskog tabora se izdvojio jedan konjanik noseći belu zastavu. Ruski oficiri su bili u čudu, jer im nije bilo jasno šta je posredi.
Foto: Wikipedia.org/nepoznat
Ispostavilo se da je to bio japanski izaslanik, koji je zatražio od ruske strane da izaberu svog borca koji će izaći na dvoboj njihovom borcu, samuraju. Ruski oficiri su u najmanju ruku bili zapanjeni. Prvo, jer su mislili da su dvoboji pred bitku stvar davne prošlosti, drugo, jer nisu znali ko bi smeo da izađe na dvoboj samuraju. I tad se dobro znalo da su samuraji borci koji čitav život, gotovo fanatično, posvećuju veštini bliske borbe.
Naravno, opcija da niko ne izađe na dvoboj je možda bila i najgora, jer bi značila da ruska vojska nema istinski hrabre i časne vojnike, ali bilo bi nezgodno i da se dvoboj izgubi, jer bi to značilo i dodatni pad morala vojske, kojoj svakako "nisu cvetale ruže" tokom celog sukoba s Japanom. Zato je doneta najmanje bolna odluka, a to je da se vest o pozivu na megdan prenese, pa ukoliko se neko javi kao dobrovoljac, da se odluči da li ga poslati.
Lekso, čim je čuo od komandanta da se traži dobrovoljac za megdan, se javio,
- Aleksandar Saičić iz Berana, Crna Gora. Podanik knjaza Nikole, sad u službi Njegovog carskog veličanstva, spreman sam da iziđem na megdan mrskom neprijatelju - predstavio se Lekso, propisno salutirajući.
Ruski komandant, videvši ga, primetio je da je Lekso bio premršav za megdandžiju, pa mu je čak rekao da se vrati, jer je odlično znao da Japanci ne bi poslali u dvoboj nekog ko nije veteran u borbama. Međutim, Lekso je ostao odlučan da želi da izađe na dvoboj, zamolivši komandanta da mu se samo da dobra sablja i konj.
Štablije su morali da se odluče, a budući da je Lekso pokazao veliku odlučnost, činio im se kao najbolje rešenje. Čim je dobio dozvolu, Saičić je po logoru počeo da traži odgovarajućeg konja i kvalitetnu sablju, da bi se odmah potom uputio ka sredini "ničije zemlje". Istina, oko konja se odlučivao dugo, jer je želeo ne brzog, već pokretljivog. Konačno je izabrao jednog od ponuđenih koji je mogao da naglo menja pravac kretanja, i to s leve na desnu stranu.
Pošto je odabrao konja, Lekso se uputio ka sredini polja, isto kao i drugi duelista. Izvori kažu da je atmosfera podsećala na one iz epskih pesama. Lekso je ispraćen uz zvuke vojničkog marša, približavajući se tom pripadniku čuvene vojničke kaste te daleke zemlje, kog je sad prvi put mogao da vidi izbliza. Samuraj je bio obučen u crno krzno, sve vreme čvrsto držeći svoju katanu, tradicionalno oružje japanskih boraca, na koje su gledali kao na produžetak sopstvenih duša.
Foto: Wikipedia.org/nepoznat
SLIKA: Ilustracija napada japanske vojske u bici kod Mukdena
Megdandžije su se onda ustremile jedan na drugog, sa isukanim oružjem, a polje je u tom trenutku zahvatio muk. Ubrzo su odjeknuli zvuci sudara njihovih čelika, pri svakom susretu jahača. Takvih razmena je bilo više, a pripadnici obe vojske su megdan pratili bez daha. Očevici su pričali da takvu borbu nikada ni pre ni posle nisu videli, te da im je izgledala nestvarno. Razlog je bio posve očigledan - obojica su prosto bili vrhunski mačevaoci, svako u svom načinu borbe, tako da je njhova borba na momente izgledala skoro kao ples, a ne borba na život i smrt.
Odjednom, u jednoj od razmena samuraj se pokazao kao veštiji, zadavši prilično jak udarac, pogodivši Leksu u čelo. Crnogorskom poručniku je krv počela da se sliva u oči, što svakako nije bilo povoljna okolnost. Shvatajući da će po svoj prilici izgubiti i dvoboj i život, Saičić je u magnovenju uspeo da se brzo rukavom obriše par trenutaka pre no što je njegov protivnik ponovo krenuo ka njemu. Samuraj, sa druge strane, je odlično znao da mora da iskoristi trenutak i dokrajči protivnika, kako mu ne bi dao vremena da se presabere.
Foto: Wikipedia.org/nepoznat
SLIKA: Samuraji su bili pripadnici posebnog reda boraca u Japanu
Srećom po Leksu, on je nekako kroz zamućen vid uspeo da vidi sa koje strane mu samuraj prilazi i odakle želi da mu zada konačan udarac. Zato se, u poslednjem trenutku, naglo sagnuo u sedlu, zamahnuvši svojom sabljom odozdo, onom brzinom i hitrošću kojom je godinama znao da zadivljuje svoje sunarodnike.
Poljem se začuo stravičan urlik, i klicanje "Živeo" na ruskom jeziku. Saičić isprve nije bio siguran šta se desilo jer mu se krv i dalje slivala u oči, ali kad je nakon par sekundi konačno uspeo da očisti čelo, okrenuo se i shvatio da samurajev konj vuče telo svog jahača po zemlji, krećući se ka japanskom logoru. Samuraj je, po svemu sudeći, izdahnuo odmah od jakog udarca koji mu je zadat u kontranapadu, tako da je ispao iz sedla, ali mu je jedna noga ostala zaglavljena u uzengiji.
Iako ga je konj vukao nekih dvadesetak metara, samurajevo telo se otkačilo i ostalo da leži na zemlji, sasvim blizu japanskog logora. Lekso je onda dojahao do beživotnog tela, sišao sa konja i poklonio se, poštujući viteški običaj odavanja pošte poraženom borcu.
IZVOR: YT / Србадија
Razume se, u ruskom kampu ga je dočekala muzika i salutiranje svih vojnika. Dobio je ovaj dvoboj koji je bio od velikog značaja za moral ruske vojske koji je bio žestoko poljuljan porazima koji su se dešavali. Leksi su tog dana na pobedi čestitali i ruski admiral Roženstvenko i japanski admiral Togo, koji je dojahao do ruskog kampa samo da bi mu izrazio divljenje na pokazanoj veštini. U to vreme se još uvek cenilo viteštvo.
Bitka koja je usledila na polju kod Jundžuana nije imala pobednika, tako da su obe vojske ostale ukopane na svojim pozicijama nakon što se završila, ali ni ta kratkotrajna pat pozicija nije pomogla ruskoj vojsci da izađe iz serije poraza, tako da je ovaj vojni sukob završen porazom Rusije, i to dogovorom postignutim u Portsmutu u SAD 5. septembra iste, 1905. godine.
Sam Lekso je posle dvoboja dobio mnoga priznanja od Rusije, uključujući kavaljerski Orden Svete Ane, inače jedno od najviših odlikovanja ruske vojske, ali i doživotnu apanažu u iznosu od 40 napoleona u zlatu godišnje.
Nažalost, i pored svih priznanja i nagrada, ovaj crnogorski oficir nije bio srećne sudbine. Preminuo je 7. aprila 1911, nekih 6 godina nakon čuvenog duela, i to od posledica povreda koje je zadobio od skoka sa Kraljevog dvora na Cetinju, sa kog je pokušavao da od požara spase što je moguće više dragocenosti. Tako je pokazao svima, i svojom smrću, da mu je očuvanje sopstvene kulture i tradicije bilo bitnije od njega samog.
Autor: Marko Radovanović
