Sahranjen u Beogradu

Maja 1849. godine u poznatom slovenačkom odmaralištu Rogaška Slatina, rodio se Viljem Berghauz, vanbračni sin Marije Berghauz, sedamnaestogodišnje Slovenke i srpskog kneza Mihaila Obrenovića. Za Marinu i Viljema, koji je kršten u katoličkoj crkvi, knez Mihailo je kupio kuću u Beču i opredelio sredstva za izdržavanje.

Međutim, Marija se ubrzo udala i knez Mihailo je video da njegov sin neće imati dobro okruženje za odrastanje, te ga je poveo sa sobom u Beograd prilikom povratka Obrenovića na presto. Vredno je učio kod ondašnjih najboljih profesora, a zatim je odlučio da pređe u pravoslavnu veru. Kum na krštenju bio je beogradski mitropolit Mihailo. Tada je dobio i novo ime - Velimir Teodorović, po starom prezimenu Obrenovića, a po ocu je uzeo i srednje ime Mihailo.

Po ubistvu kneza Mihaila u Košutnjaku 1868. godine, Velimir je držan van javnosti i političkih tokova. Ipak, na intervenciju njegovog kuma mitropolita Mihaila, uspeo je da dobije deo nasledstva. Reč je o 4.000 hektara u Vlaškoj i obveznicu od 30.000 dukata. Ovo mu je omogućilo da u Minhenu studira najpre agronomiju, a zatim ekonomiju i političke nauke.

Odbio je ponudu Bečkog dvora da postane austrougarski podanik (državljanin) i dobije naslednu plemićku titulu. Nije se ženio niti imao potomaka, te je svoje imanje trošio na stipendiranje naraštaja mladih Srba, među kojima su bili Milenko Vesnić i slikar Marko Murat.

Testamentom iz 1889. godine, Velimir Todorović je za svog jedinog naslednika odredio Kraljevinu Srbiju:

Moje celo imanje dobio sam poklonom, kao neograničenu svojinu, i mogu njime bez ograničenja da raspolažem. Ako bih ja ne ostavivši potomaka iz zakonitoga braka, umro, to će sve moje pokretno i nepokretno imanje, ma gde se ono nalazilo, pripasti mojoj Otadžbini, to jest: Kraljevini Srbiji kao mojem jedinom i isključivom nasledniku. Ovo će moje imanje biti odvojeno od državnog imanja kao zadužbina, i ova će zadužbina nositi ime: Velimirijanum.

Umro je 1898. godine u Minhenu, gde je prvobitno sahranjen. Na inicijativu Nikole Pašića, njegovi posmrtni ostaci preneti su posle Prvog svetskog rata na Novo groblje u Beogradu, gde i danas počivaju.

Zadužbina Velimirijanum je radila do 1945. godine, kada su je preuzele vlasti komunističke Jugoslavije. Poslednja pomoć iz fonda Velimirijanuma isplaćena je 1971. godine.

IZVOR: TW / @sicveO11

Autor: redportal.rs