Foto: Wikipedia.org/Peter Brojgel
SLIKA: Peter Brojgel, Pejzaž sa Ikarovim padom
Slika iznad, od poznatog flamanskog majstora Brojgela, predstavlja naizgled idiličnu scenu odnosno pejzaž svakodnevice renesansne Evrope 16. veka. Brodovi plove, pastir vodi svoje ovce, gradovi u daljini su mirni i sređeni.
ALI u donjem desnom uglu krije se anomalija, događa se tragedija pred našim očima. 😱
Foto: Wikipedia.org/Public domain
Ikar, legendarni lik iz mitologije stare Grčke, upravo doživljava finalni čin svoje priče - sunovrat u more nakon leta ka Suncu. 🤯
Naime, on je zajedno sa svojim ocem Dedalom sačinio sebi par krila od slepljenih pera i voska. Otac ga je upozorio da ne leti preblizu Suncu jer će njegova vrelina otopiti vosak i uništiti mu krila. Ali se mladi Ikar, zanet željom da leti sve više, približio Suncu i, kao što vidimo u slici, survao se u more - pravo u svoju smrt.
Ikarova tragedija je u kompoziciji slike namerno posredno postavljena, odnosno nije njen centralni motiv. Oko posmatrača više vuče grad u pozadini ili brodovi u zalivu i na obzorju, a posebno centralna figura orača. Ova figura kao da nam poručuje da svakodnevica ne staje ni za koga, pa čak i za mit i za smrt.
Tragedija Ikara i odnos sveta prema njoj može nam se učini kao bezdušna i okrutna, ali to nije njena poruka...
Jedan od glavnih izvora naše nesreće i mizerije života jeste činjenica da 99% ljudi na Zemlji provodi ogroman deo svog vremena i troši enormne količine svoje energije brinući o svojoj "reputaciji" i večno razmišljajući o tome šta će drugi misliti o nama nakon našeg "katastrofalnog neuspeha". I najmanja promena predstave koju želimo da imamo u očima drugih može u nama izazvati patološku opsesiju u kojoj ćemo provesti besane noći beskonačno pokušavajući da osmislimo načine kako da "popravimo" štetu, da se "operemo" u očima ljudi, i to ljudi koje, zapravo, nimalo ne volimo.
U tome trenu predali smo svu svoju slobodu na preki sud strancima. 😱
Brojgelova genijalnost u poruci koju želi da nam prenese ovom slikom jeste da pokaže kako, čak i kada zaista pogrešimo, skoro niko neće ni gledati, a još manje će ljudi i mariti za to.
Orač je previše zauzet oranjem, pastir ovcama, ribar pecanjem itd., itd., itd.
Naše percipirane "tragedije" ne znače ništa, niti okupiraju na taj način misli društva koje nas okružuje. Nekolicina će možda primetiti na tren, pre nego što u treptaju oka nastavi dalje sa svojim životom.
Mi smo centar sveta samo u svom izmučenom umu, koji i ne razmišlja o tome da stane i shvati:
1. da je svet prepun ljudi;
2. da svako percipira svoj problem kao najveći i najhitniji;
3. da ogromna većina nikada nije ni čula za naše "katastrofalne greške", a još manje za nas;
4. većina nikada i neće.
Oni koji su i možda besni i razočarani vama sada za kratko vreme će zaboraviti. Jer će ih život na to naterati. Vaša "greška", "sramota" ili "greh" će brzo biti konzumirani u okviru kolektivne društvene amnezije našeg sveta, apsolutno indiferentnog prema vašem postojanju.
I to je dobra stvar.
Autor: The School of Life / Redportal.rs
