PARADOKS MODERNOG DRUŠTVA: Meso 🥩🥩🥩

Kognitivna disonanca 🧠

Industrija mesa je , da se ne lažemo, ekstremno okrutna prema životinjama. Svakoga dana milioni životinja žive i umiru u apsolutno užasnim uslovima - jedva mogu da se kreću, žive u stalnom bolu, a često i nikada ne vide spoljašnji svet pre no što se iskoriste za prehranu.

Sudeći prema podacima iz SAD samo 1% posto od ukupnog broja stoke i živine "živi" napolju u prirodnim uslovima.

U moderno vreme, veliki broj ljudi sebe smatra borcima za prava životinja i protivnicima okrutnosti nad njima i često se pravdaju time da vole životinje i da nisu loše osobe samo zato što jedu meso. I nisu.

Velika većina nas za sebe govori da je ljubitelj svih živih bića, zapravo preko 90% ljudi bi rizikovalo svoj život da spasi životinju u nevolji. Pored toga veliki broj ljudi smatra da životinje zaslužuju da budu zaštićene i zakonski od povreda i eksploatacije, neki idu čak i toliko daleko da smatraju da životinje trebaju da imaju ista prava kao i ljudi. Ogroman broj ljudi živi sa kućnim ljubimcima, svaki dvadeseti dolar doniran u humanitarne svrhe ide ka zaštiti životinja. Prema velikom broju studija čini se čak i da je ljudima lakše da osete empatiju prema psima nego prema drugim ljudima.

A opet sa druge strane, količina mesa koja je pojedena nikada nije bila veća.

PARADOKS

Nije poenta da se nateraju ljudi koji jedu meso da osete krivicu. Ovaj paradoks je samo jedna od mnogih manifestacija psihološkog konflikta sa kojim se svako od nas suočava svakog dana: kognitivne disonance. Kako se definiše:

To je u ovom slučaju nespojivost između našeg osećaja da je neka ćivotinja slatka, potrebe da je zaštitimo, a da je opet sa druge strane pojedemo, procesuiramo i pretvorimo u meso - kroz proces stavljanja u ograde, vezivanje ,ancima, sve u svemu kroz proces mučenja na najrazličitije načine.

Potpuno je jasno da su ta dva stadijuma osećanja nespojiva jedno sa drugim. i to je upravo ono što nazivamo kognitivnom disonancom.

KAKO OTKRITI KOGNITIVNU DISONANCU

Godine 1959. doktor Festinger sa saradnikom Džejms Meril Smitom, izveo je danas već klasičnu demonstraciju kognitivne disonance. U njihovom poznatom naučnom radu, par je pitao učesnike eksperimenta nekoliko pitanja da bi kod njih formirao reakciju i negativno mišljenje. Samo zadaci nisu bili važni, pravi eksperiment su bile njihove reakcije.

Kako su jedni učesnici studije završavali sa eksperimentom, tako ime je bilo rečeno da na izlazu informišu sledeće učesnike o tome kako su zanimljivi i prelepi zadaci bili - a oni su bili namerno dizajnirani da budu što besmisleniji i što dosadniji. Kao naknadu da kažu ovu bezočnu laž svako bi dobio ili 1 dolar, ili 20 dolara ili ništa.

Kao što ste mogli da pretpostavite, oni koji nisu dobili ništa ocenili su eksperiment kao dosadan, neoriginalan i nevažan. Ali šta je sa onima koji su dobili novac?

E pa tu stvari postaju zanimljive. Grupa koja je dobila po 20 dolara bila je poprilično direktna i objektivna da zadaci i eksperiment nisu ništa specijalno i da su dosadni. Ocenili su eksperiment niskom ocenom.

A grupa koja je dobila samo 1 dolar? Oni su ocenili da dali NAJBOLJE OCENE od sve tri grupe, mislili su da su eksperimentni važniji, da su više uživali i jedini su bili spremni da ponovo u njemu učestvuju. O čemu se radi? 😃

Oni koji su plaćeni 20 dolara mogli su da opravdaju svoju laž jer su bili plaćeni za nju, dok oni koji su dobili 1 dolar nisu mogli to da opravdaju pa su stoga promenili sebe u skladu sa time što je traženo od njih. Tj. promenili su kako se osećaju prema besmislenim zadacima. Oni su zapravo počeli da misle i da osećaju da su proveli kvalitetno vreme i sa uživanjem učestvovali.

Suštinski, mozgovi učesnika su bili suočeni sa dve konflikte, a opet istinite ideje: nisu uživali, ali su rekli da su uživali. Jedna od tih stvari je morala da se promeni da bi konflikt bio rešen. So bzirom da ne mogu da povuku reči koje su rekli, jedina opcija je bila da se mišljenje osobe promeni.

Pomalo zastrašujuće, zar ne?