Petar II Petrović Njegoš mu ukazuje čast i svoje delo Gorski vijenac štampa na Vukovoj azbuci.

Vuk Karadžić rođen je 1787. u selu Tršiću u blizini Loznice, u porodici Jegde i Stefana Karadžića. Vukovim roditeljima su deca umirala kao mala ili po rođenju pa su po njegovom rođenju detetu dali ime Vuk da od njega oteraju nečastive sile.

Malog Vuka je naučio da čita njihov rođak Jefta Savić Čotrić. U školu je krenuo Loznicu, a potom je obrazovanje sticao i u manastiru Tronoši, međutim, tamo su ga terali da čuva stoku, pa su ga roditelji vratili kući.

Malo ljudi zna da je Vuk Karaddžić učestvovao u Prvom srpskom ustanku, bio je pisar kod hajduka Đorđa Ćurčije. Nedugo zatim odlazi u Beograd kod Dositeja i moli ga da mu pomogne da se obrazuje, ali ga Dositej odbija, i Vuk se vraća u zavičaj postavši pisar Jakovu Nenandoviću. Njegov rođak Jefta bio je član Praviteljstvujuščeg Sovjeta Serbskog.

Kad je osnovana Velika škola Vuk je postao njen đak, ali je zbog zdravstvenih probelma sa nogom morao da ode u Peštu na lečenje. Pošto Vuk nije uspeo da zaleči nogu, on hrom odlazi u Negotinsku Krajinu i vraća se opet pisarskim poslovma.

Kada je propao ustanak, on se seli u Zemun, pa u Beč, gde upoznaje i ženi Anu Mariju Kraus, sa kojom je imao mnogo dece od kojih su samo Dimitrije i Vilhemina-Mina preživeli. Tu je upoznao i Jerneja Kopitara koji je čitao Vukove spise o slomu srpskog ustanka, međutim, po njegovim savetima Vuk se vraća u Srbiju i skuplja naradne umotvorine, a počinje i rad na gramatici srpskog jezika.

Pošto je Vuk učestvovao u Prvom srpskom ustanku, a pred Drugi ustanak je napustio Srbiju, nije bio u dobrim odnosima sa knezom Milošem Obrenovićem pa mu je bilo zabranjeno da štampa knjige u Srbiji. Kroz svoj književni rad Vuk je stekao čak i penziju u Rusiji. Na proleće su se sjedinili Magristrat i Sud beogradski, a Vuk postaje njen prvi predsednik (u današnje vreme bi se ta pozicija zvala gradonačelnik).

Vrlo prisan i bratski odnos Vuk ima sa crnogorskim vladarom Petrom II Petrovićem Njegošem, pa mu on ukazuje čast i svoje delo Gorski vijenac štampa na Vukovoj azbuci.

Najpoznatija Vukova dela su: Mala prostonarodna slavenoserbska pjesnarica, Srpski riječnik, Srpske narodne pjesme, Srpske narodne pripovjetke, Prvi srpski bukvar, Srpske narodne poslovice kao i druge kao i one u običaj uzete riječi, Odgovori Jovanu Hadžiću – Milošu Svetiću na njegove Sitnice jezikoslovne, i Utuke, Pisma Platonu Atanackoviću o srpskom jeziku i pravopisu, i Prevod Novoga zavjeta.

Ono što se prvo uči u školi je svakako Vukova AZBUKA.

Foto: vulkan

Grad Zagreb je 16. septembra 1861. poglasio Vuka za počasnog građanina.

Vuk umire u Beču 7. februara 1864, a sahranjen je na Sankt-Marksovam groblju. Opelo mu je održano u grčkoj kapeli koje je obavio Gerasim Petranović. Vukovi posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 12. oktobra 1897. i uz velike počasti sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića.

IZVOR: YT / Serbo Media

Autor: Redportal.rs