Mučenička smrt porodice Obradović predstavlja jedan od najužasnijih zločina koji su počinjeni tokom poslednjeg rata na području višegradskog rejona. Domaćin Milomir Obradović, njegova supruga Zora i njihovo dvoje dece - Danijela (18) i Darko (16) kao i zet Goran zarobljeni su, strahovito mučeni i na kraju likvidirani u leto 1992. godine. Ubijeni su zajedno sa svojim kumovima i rođacima koji su se skrivali zajedno sa njima. Milomirov i Zorin zet Goran Perović, koji je ubijen nakon zarobljavanja, bio je suprug njihove najstarije ćerke Dobrile koja je jedina iz familije Obradović izbegla masakr budući da se tada nalazila u Beogradu. Bila je u poodmakloj trudnoći i pred porođajem. Goran je svo vreme bio uz njene roditelje, sestru i brata a zajedno su i stradali.
Ovaj monstruozni zločin je počinjen u noći između 4. i 5. jula 1992. godine na lokalitetu Vodice, u mesnoj zajednici Kozići. U Višegradskom rejonu tokom muslimanske agresije ubijeno je preko 600 Srba, dok je na području Gornjeg Podrinja likvidirano više od 2250 stanovnika srpske nacionalnosti, među kojima i 80 dece. Prva žrtva je bio penzioner Ranko Baranac, koji je ubijen još 12. januara 1992. pre zvaničnog početka rata i to dok je proslavljao krsnu slavu. Stotine žena i devojčica je silovano i zlostavljano, srpski civili su živi spaljivani po svojim kućama, masakrirani, klani, streljani ili živi bacani u Drinu.
Muslimanske snage su formirale više od trideset logora i zatvora širom Gornje podrinja (najviše u Goraždu) i tu su bili zatočeni civili svih uzrasta: od tek rođenih beba do nepokretnih staraca. Mučeni su i zlostavljani, mnoge žene su i silovane, a više desetina nedužnih građana skončalno je u ovim kazamatima.
Danijela Obradović imala je samo 18 godina kada je izvršen napad na njeno selo. U zagrljaju oca, majke i brata osećala se potpuno sigurno i zaštićeno. Nisu ovi pošteni i dobri ljudi ni sumnjali da će zlikovci, i to što je najgore njihove prve komšije sa kojima su do rata idilično živeli, izvršiti napad na njihovo selo i počiniti pravi pokolj. Nikome to nije padalo na pamet, naročito zbog činjenice da je Milomir bio izuzetno ugledan i poštovan među svim svojim komšijama, i Srbima i Muslimanima. I Danijela je imala prijatelja među svim nacijama. Jednostavno rečeno, tada se nije ni gledalo ko je kakve veroispovesti i nacionalnosti.
Rastanka sa najmilijima seća se Dobrila Perović Obradović, jedina preživela. Porodica je, svesna da Dobrila neće imati gde da se porodi, odlučila da nju i njenu tada trogodišnju ćerku Milijanu pošalju sa njima u Srbiju. Suprug Goran je pošao da ih smesti kod rodbine, ali je odlučio da se vrati nazad.
- Da sam znala šta će biti, nikad otišla ne bih! Nikad! Ja bih dete valjda negde rodila, a oni bi mi, možda, ostali živi. Bar neko bi sa mnom bio. Na rastanku rekla sam sestri: "A što ti ne bi pošla sa mnom? Znaš da je Milijana razmažena i da će mi trebati pomoć oko nje." A ona mi kaže: "A šta misliš da njoj nešto bude, šta će meni onda život!?" Pogledam u nju i mislim u sebi: pa šta joj može biti. Ko se mogao jadu nadati? Ko je mogao znati da se pozdravljamo zauvek - ispričala je davno za list Patriot, Dobrila Perović kako se rastajala sa svojim najmilijima. A nije znala da ih nikad više neće videti.
Petog jula 1992, oko četiri časa ujutro, muslimani su napali selo i zbeg kod Šljedovića. Dobro poznati pokliči "Allahu ekber" i "Tekbir" prolamali su se šumom. Nesrećni ljudi opet nisu mogli poverovati u zle namere svojih komšija. Opkolili su Obradoviće i odmah ih porobili. Pred početak napada, kažu svedoci, Obradovići su bili budni. Odmah su bili opkoljeni i uhvaćeni u klopku. A onda je započeo krvavi pir, zločin koji je po svojoj svireposti iznenadio celu Rogaticu i susedne opštine.
Vrisci i zapomaganja odzvanjali su šumom, majka i ćerka molile su muslimanske vojnike da ih poštede. I Milomir je molio svoje predratne komšije da mu poštede decu i da nikome ne naude. Međutim, uzalud! Milomira su muslimanski vojnici zavezali za hrast i primorali ga da gleda kako se iživljavaju nad njegovim najmilijima.
Zločinci nisu imali milosti ni prema kome. Uživali su u svojim sadističkim akcijama. Darko, dečak koji tek što je zagazio u 15-u godinu života, preplašeno je posmatrao zločince. Reči su mu zastale u grlu, nije imao snage ni da progovori. Suze i strah u očima preplašenih ljudi stapali su se sa kišom koja je te letnje noći tako snažno padala. Kao da je najavljivala zlo! Ni sve molitve, zapomaganja, molbe ni preklinjanja nisu uticali na napadače da promene svoju odluku i oslobode ove nedužne ljude koji se nikada nisu nikome zamerili. Krivi su što su Srbi i pravoslavci, to im je bio jedini ali smrtni greh!
Osamnaestogodišnja Danijela je prošla sve muke ovoga sveta. Čini se da ni najgori horor filmovi nisu imali takve scene, kakve je ova mlada devojčica doživela te letnje, paklene noći. Prema navodima rogatičkih Srba, muslimanski vojnici su devojčicu mučili, iživljavali se na njoj i višestruko je silovali. Oca, majku i brata su naterali da sve to gledaju. Nakon tih tortura, muslimani su devojčici noževima rasparili stomak, izvadili deo materice i ostavili je da umire u najstrašnijim mukama.
Dobrila, sestra i ćerka ubijenih ispričala je medijima:
Jedan starac, Milan Motika, naišao je kasnije pored tog mesta i video mi je sestru živu. Stomak joj bio rasporen a creva su ispadala. Ona ih je pokušavala rukom vratiti nazad. Zapomagala je stravično. Tražila je vode, a on joj je dohvatio u nekom tanjiru iz rova. Pokušao ju je vući prema slobodnoj teritoriji, ali nije imao snage. Muslimani su ga videli i nisu ga hteli ubiti. Ostavili su ga živog da bi pričao šta se dogodilo i zaplašio srpsko stanovništvo u ostalim selima. Meni se kleo jedan školski drug, koji je kasnije došao na lice mesta, da je sestra imala na sebi pantalone. Valjda je hteo da me uteši.
Neutešni otac Milomir bio je primoran da sve to posmatra. Majka i brat odvedeni su i likvidirani. Milomir je udavljen kaišem iz vlastitih pantalona, koji mu je bio svezan oko vrata. Nakon što su ga naterali da gleda iživljavanje nad ćerkom i najmilijima, muslimanski vojnici su ga likvidirali.
Petog jula 1992. počinjen je zločin. Dobrili je to u Srbiju javljeno tek 12. jula, kad je maloj Maji bilo tačno mesec dana. Prvo su joj rekli da joj je samo sestra poginula. A onda i za ostale. Na godišnjicu, 1993. godine, vratila se u Rogaticu. Vojska joj je dala stan, jedan od napuštenih.
- Uselila sam se tu. Dobila sam i neku njivicu da posijem šta. Tu nađem tromblon i dohvatim ga, a on eksplodira. Svu me je izranjavao. Baksuz sam. Ali, eto, preživjela sam. Vjerujem u Boga, on mi je pamet sačuvao i uputio me na pravu stranu - ispričala je Danijela.
Mučenička smrt Danijele Obradović je od simbola stradanja srpskog stanovništva u ovome kraju. Surovo ubistvo porodice Obradović nikada nije bilo interesantno medijima, nevladinim organizacijama, a još manje Sudu i Tužilaštvu koji uprkos brojnim dokazima i izjavama svedoka nisu još uvek nikoga procesuirali. Na godišnjicu zločina u Rogatici i ove godine je služen parastos i prislužene su sveće u znak sećanja na porodicu Obradović. Te noći živote su izgubili supružnici Milomir (43) i Zora (37), njihova deca Danijela (19) i Darko Obradović (16), njihov zet Goran Perović (27), kum Milodrag Motika (39) i rođak Dragan Kusmuk (33).
Autor: redportal.rs
