Iako majke obično sve najbolje znaju, uglavnom ih niko ne sluša, a kamoli posluša, pa se tako bez obzira na glasno protivljenje da se njena jedinica uda za mladog kolegu, studentska romansa između Babete Bahmajer i Riste Vukanovića, započeta u Ažbeovoj umetničkoj školi u Minhenu ipak završila brakom. 💗
Kad je 1898. godine postala gospođa Vukanović i došla u Beograd, ne samo da su se ispunila sva Betina slikarska očekivanja, nego su je svi naši motivi, kuće, sokaci, ljudi, pejzaži, uopšte sve, toliko oduševili da se pod najjačim impresijama bacila na rad. 😉Tadašnji mali patrijarhalni Beograd sa svojom turskom kaldrmom, sa tek delimičnim električnim osvetljenjem, tramvajima koje vuku konji, uskim krivudavim sokacima, imao je u sebi nešto simpatično, originalno i privlačno.
Profesionalno oduševljena, iako je trebalo dosta vremena dok se nije privikla na novu sredinu. To je bilo donekle olakšano time što je bračni par Vukanović bio odmah veoma ljubazno primljen u mnogim tada najuglednijim beogradskim porodicama.
Rista Vukanović je za vreme svojih studija u Petrogradu ostvario odlično prijateljstvo sa tamošnjim srpskim poslanikom na ruskom dvoru Milanom Petronijevićem i odmah po dolasku u Beograd Vukanovići su bili najsrdačnije primljeni u toj familiji koja se u međuvremenu preselila iz Rusije u Beograd.
Time su im ujedno bila otvorena vrata u najviše beogradske krugove. Uspomene iz tog perioda ih vežu za familiju Sime Matavulja, Bogdana Popovića, Slobodana Jovanovića, Jovana Dučića, Milana Rakića, Jovana Cvijića, Marka Murata.
Mladi bračni par od udovice osnivača Kirila Kutlika otkupljuje prvu srpsku slikarsku školu koja se tada nalazila u Sali mira na Slaviji. Vode je i dalje kao privatnu školu sa pravom javnosti i u to ime dobijaju od države 150 dinara mesečne subvencije. Školu odmah modernizuju i proširuju, osnivaju muško odeljenje koje vodi Rista i žensko koje vodi Beta. Uvode večernji kurs i nasuprot preteranoj pedagoškoj strogoći koja je vladala u Kutlikovoj eri, zavode jedan veoma liberalan način ophođenja sa đacima. 😎
Usled renomea koji je škola uživala među građanstvom Beograda, vremenom se toliko razvila da se nekoliko puta selila u veće prostorije, dok supružnici nisu konačno sazidali sopstvenu kuću u Kapetan Mišinoj ulici broj 13 sa četiri ateljea u kojima je bila smeštena umetnička škola, čiji je samo večernji kurs brojao 90 đaka. Kad je Beogradsko žensko društvo odlučilo da izda seriju foklorističkih dela iz raznik krajeva Srbije, ono je taj posao poverilo Beti Vukanović i ona je taj težak zadatak rešila možda bolje od bilo kog našeg slikara.
Beta Vukanović u patrijarhalnu sredinu prvi put uvodi umetnički obrađenu i produhovljenu karikaturu, za koju ni najviši intelektualni krugovi nisu imali osećaja ni razumevanja. 😥 Karikatura je doživljavana kao obično šegačenje i vređanje. Prijatelji su preko noći postajali neprijatelji. Neki su na izložbe dovodili i advokate sa namerom da podnesu tužbu zbog uvrede časti. U anonimnim pismima bile su razne pretnje. Jedna dama iz viših beogradskih krugova je čak pokretala akciju bojkota umetnice. Jedan ugledni Beograđanin kad je saznao da ga je karikirala, bio je strahovito besan, ali se posle ne samo "pomirio sa sudbinom" nego je tu istu sliku zbog koje se razbesneo od autorke i otkupio.
Foto: Био једном један Београд/Jelena Janić Ljubisavljević
Ova karikatura je u stvari propusnica za bal Hiljadu i druga noć, koji je imao za cilj prikupljanje sredstava za izgradnju paviljona Cvijeta Zuzorić. Atina zaštitnica umetnika simbolično skuplja rasute umetnike po Beogradu kako bi ih odvela u njihov novi dom tj umetnički paviljon.,,,Kako biste imali uvid u još sećanja na stari Beograd, predivnih uspomena i fotografija, pozivamo vas da se učlanite u Fejsbuk grupu Bio jednom jedan Beograd. 😊
Međutim i tada je bilo u Beogradu ljudi koji su znali da cene umetničku vrednost karikature. Među njima je prvi bio kralj Petar, koji je otkupio čitavu kolekciju od sedamdeset dela i koji je dolazio u atelje interesujući se za “novosti”. U ateljeu su česti posetioci bili i tadašnji prestolonaslednik Aleksandar, njegova sestra Jelena i knez Pavle. Svi su pokazivali veliko interesovanje za umetnost uopšte. 😎
Venčanje Jovana Cvijića u Topčiderskoj crkvi, 1911.
Foto: Био једном један Београд/София Мришук
Za vreme Velikog rata, iako je imala sve preduslove da kao Nemica živi u slozi i ljubavi sa okupatorskim vlastima, ipak je odlučila da podeli sudbinu srpskog naroda i odlazi u bežaniju. Nakon izvesnog vremena provedenog u Solunu, Atini i Marselju, supružnici Vukanović odlaze u Pariz gde Rista umire u januaru 1918. godine. 😥
Posle rata se Beta vraća u Beograd i kuću u Kapetan Mišinoj 13 zatiče porušenu i pokradenu. Narednih pet godina će živeti u jednoj sobici u Domu učenica u Krunskoj ulici, gde je i držala časove crtanja. Kasnije stvara na mansardi Kolarčeve zadužbine na Kraljevom trgu broj 5, pored uredništva Srpskog književnog glasnika i ateljea arhitekte Mandića, gde su se nalazili i ateljei tri beogradske slikarke: Bete Vukanović, Zore Petrović i Milke Živanović.
Dobitnica je nagrade za životno delo. Umrla je 1972. godine i sahranjena je na Novom groblju u Beogradu, gde je i provela najveći deo života, smatrajući sebe Srpkinjom.
Pre 100 godina NAPUSTIO nas je KRALJ PETAR I 😥
Autor: Jelena Janić Ljubisavljević
