Marko Bošković je bio jedinac među 3 sestre, rođen u Donjim Rujanima. Osetio je sve strahote rata još u mladosti kada se kao silom mobilisani austrougarski vojnik u Prvom svetskom ratu našao na ratištu u Tirolu, gde je punih 5 godina krvario i tugovao za rodnim krajem. Nakon 5 godina se konačno vratio kući i kao stranac upitao da li može konačiti. Primili su ga na konak, ali ga nisu odmah prepoznali 😏.
Marko se prvo oženio Anicom Crnogorac i sa njom dobio sinove Vojislava, Božidara, Todora i Veljka. Međutim, Anica se razbolela i umrla, pa se Marko oženio Marijom Konjikušić, sa kojom je dobio još četvoro dece: sinove Branka, Bogoljuba i Mirka i kćerku Ružicu.
Počeo je Drugi svetski rat. Jednog dana, uoči samih ustaških pokolja, Marka, koji je uživao izuzetan ugled i među Srbima i među Hrvatima, prizvao je komšija, Hrvat Mate Jureta i rekao mu je da se zlo sprema:
Markica, spasavaj glavu, ne mogu ti pomoći, pita se Niko Perić, emigrant, on je sad sila i vlast…
Po njegovom savetu i upozorenju, neopaženo se sklonio u planinu. Međutim, kad ustaše nisu zatekle njega kod kuće, povele su njegove sinove Božidara i Todora, tek pristasale, i streljale ih u Prologu sa ostalim muškarcima iz Rujana.
Sutra su se vratili i poveli i Markičinu suprugu Mariju sa ostalo petoro dece. Svi su završili u jami Ravni dolac 😥. Kad su pokolji prestali i Italijani preuzeli vlast od ustaša, Marko se vratio iz planine. Umesto doma koji je doskoro ispunjavalo veselje osmoro dece, zatekao ledenu vučju jamu… U opusteloj i opljačkanoj kući našao je samo gusle.
Malo potom iz Nemačke je nekako došao njegov najstariji sin Vojislav. Nesrećni mladić je u pustoj kući zatekao samo oca, legao u postelju i posle mesec i po dana bolovanja i tugovanja, preminuo, dozivajući mrtvu braću i sestricu 😥.
U selu je bila ostala mlada udovica Anđa Kiso (rodom od Mrvića iz Prova), čijeg su supruga Marka takođe ubile ustaše. Imala je 3 ćerke: Stanu, Martu i Ljeposavu. Marko joj je predložio da se sa decom preseli u njegovu kuću. Tako je u kući Marka Boškovića ponovo buknuo život. Marko je sa Anđom izrodio šestoro dece: 5 sinova i kćerku, i svima dao imena dece koju je izgubio u pokoljima. Sinu kojem je dao ime Vojislav, nažalost, nije se dalo da poživi, umro je 1949. godine.
Običaj da se deci rođenoj posle pokolja daju imena onih koji su stradali u pokoljima predstavljao je svojevrsnu osvetu stradalnika, njihov inat i dokazivanje da ih još ima, da su jači od svakog zla.
Marko Bošković je živeo 87 godina, sve do 1975. Dočekao je da mu stasaju deca i vidi njihovu sreću. Učio ih je da se zlo zlom ne vraća, da se mrtve glave svete novim, živim glavama. Imao je samo jednu želju - da večno počiva u Rujanima, u grobu sa prvom suprugom Anicom i najstarijim sinom Vojislavom. Amanet mu je ispunjen. Sinovi su mu podigli lep i simboličan spomenik.
Međutim, ustaše ni mrtvom Marku Boškoviću nisu dale mira. Razorena je njegova kuća u Rujanima, a neko je u ratnom vrtlogu 1992/93. godine oskrnavio i njegov spomenik i polomio nadgrobnik.
IZVOR: YT / HelmCast
Autor: redportal.rs
