Aleksandra se rodila pred Oluju. Blic.rs je preneo njenu ispovest:
Rođena sam 3. avgusta 1995. u Kninu. Ne sećam se kolone, spaljenih kuća, niti svih strahota rata. Jedino znam da su moji rođendani uvek proslavljani nekako setno i melanholično 😢.
Svake godine, za moj rođendan, okupila bi se rodbina i prijatelji, ali nikad nisam bila sigurna da li obeležavaju moje rođenje ili Oluju. Svi bi posedali oko trpeze, otvorila bi se i neka flaša kupovnog vina da se nazdravi, ali nijedno nikada nije bilo ni blizu onog iz naše konobe. Tako kažu. Tada bi se prisetili svih onih vrelih avgustovskih dana u koloni, straha, neizvesnosti... Svih onih koji su poginuli, užasnih prizora i svega što je izgubljeno. Priču bi zaključili rečima "bar se ovo dete rodilo živo i zdravo, eto, bar nešto dobro da izađe iz svega onoga, naš mali, poslednji Knindža", dok im je nesiguran osmeh igrao na usnama.
A priča kreće mnogo pre mog rođenja. Moji roditelji su živeli u selu Prović kraj Benkovca. Za neupućene, u blizini Šibenika. Selo je etnički bilo pola hrvatsko, pola srpsko. Suživot u ovom selu najbolje oslikava činjenica da u njemu postoji zajedničko groblje, gde su sahranjivani i Srbi i Hrvati, a pravoslavni sveštenik i katolički fratar su zajedno igrali briškulu. Tako priča moj otac Jovan o svom rodnom mestu.
2 METRA OD TATE PALA JE GRANATA
Međutim, kako je počeo rat, tako se u selu povukla debela i teška linija između ova 2 naroda. Roditelji su ubrzo ostali bez posla samo zato što su Srbi. Okrenuli su se vinogradu i maslinjacima koji su ostali još od pradede i čukundede, te im to postaje glavni izvor prihoda. Paralelno sa svim ovim dešavanjima oni pokušavaju da dobiju dete, a to ide malo teže s obzirom na činjenicu da oboje imaju više od 40 godina. Međutim, moja majka Stana uspela je da ostane u drugom stanju 2 puta pre mene i da ima 2 spontana pobačaja. Jednom od stresa, jer su joj javili da je moj otac poginuo na ratištu. Ipak, "samo" je granata pala na 2 metra od njega, a zemlja iz rova se obrušila i zatrpala ga. To ga je spaslo. Posle je bio nagluv neko vreme, ali dobro.
Stana priča kako je 3 godine spavala u trenerci i patikama, a kraj glave joj je bila torba sa najneophodnijim stvarima u slučaju da moj otac dođe s ratišta i kaže da mora da se krene. A onda, u njenom stomaku sam se razvila ja. Tada su doneli odluku da je za mamu i mene bezbednije da odemo kod maminih roditelja koji su živeli u selu blizu Knina. U tom trenutku, to je bio najbezbedniji kraj za Srbe. U Kninu i okolini većinski su živeli Srbi.
Otac na ratištu, majka kod svojih roditelja, ja nemirna u maminom stomaku. Krkljanac kreće - Knin će pasti. Slavonci su krenuli za Srbiju, valjda, a izgleda da ćemo i mi Dalmatinci. Stres. Ja sve nemirnija u maminom stomaku, pa sam požurila, malčice, da vidim šta se to dešava napolju kao kakva radoznala mačka. I ta osobina radoznalosti će me pratiti kroz život.
NAS SEDMORO VELIČANSTVENIH, POSLEDNJE BEBE ROĐENE U KNINSKOJ BOLNICI PRE OLUJE
Dok se svi spremaju za put, mojoj mami kreću kontrakcije. Stana se odvaja od porodice koja kreće put Srbije, a boga pitaj u kom rovu je moj otac. Ona sama kreće u kninsku bolnicu da se porodi. U kninskoj bolnici utvrđuju da nema vremena za epidural niti bilo šta, zapravo, nema vremena ni za porođaj - granate već padaju u okolini. Ali ja nisam mogla da čekam. Ipak, srećom, porođaj protiče iznenađujuće brzo i bez bilo kakvih komplikacija. Zakmečala sam prvi put oko 13.30 sati. Niko nije baš siguran koje je vreme tačno bilo, pošto u takvoj situaciji nikome nije palo na pamet da gleda na sat. Stana je prebačena u bolničku sobu sa još 6 porodilja i 7 beba. Nas sedmoro veličanstvenih 💗 smo poslednje bebe rođene u kninskoj bolnici pre Oluje.
Odmor od porođaja nije dugo trajao. Četiri sata posle mog rođenja naređena je hitna evakuacija bolnice jer kreće bombardovanje. Knin će sigurno pasti. Majka sa mnom u naručju u još krvavoj bolničkoj spavaćici, kreće sa ostalim pacijentima prvo u podrum bolnice. Stana je pričala kako su u bolničkim hodnicima doslovce preskakali sve one ranjenike koje su dovlačili s ratišta, iako u ovoj zdravstvenoj ustanovi skoro da više nije bilo medicinskih radnika da im vidaju rane.
U podrumu bolnice su se tiskale porodilje, bebe, nekoliko medicinskih sestara, stari i bolesni. Bez igde ičega i bez igde ikoga. A napolju grme detonacije.
MOJA MAMA STANA ZNALA JE DA MORA DA BUDE U TOM AUTOBUSU
U nekom trenutku stiže vest da će doći autobus koji će ih izvesti iz Knina. I stvarno bi tako. Međutim, kada je autobus polupanih prozora i došao, rečeno je da u njega mogu da uđu isključivo medicinski radnici, a vozač se preprečio na ulazu u vozilo i nije dao nikome drugom da uđu. Stana, drčna krajiška žena, prišla mu je i dok je u jednoj ruci držala mene, drugom je iz sve snage udarila vozača koji je zapištao od bolova. Ne zna odakle joj snaga, nije ni razmišljala, samo je zamahnula i nadala se najboljem. Znala je samo da mora da bude u tom autobusu koji je možda poslednji koji je krenuo iz mog rodnog grada. Tako je Stana ušla u autobus, a za njom i ostale porodilje. Vozač nije imao druge nego da upali autobus i krene prema Bosni.
U međuvremenu, moj otac je negde na ratištu, čekaju se naređenja koja slabo stižu osim, tada već izlizanog - "Za Krajinu!". Oko njega momci od 18 godina, izvučeni iz srednjoškolskih klupa 💔. Postaje jasno da su ostavljeni da budu topovsko meso i da goloruki brane nešto što je već dogovoreno da je izgubljeno. Kreće povlačenje. Jedino mu se mota po glavi gde je moja majka. Da li je živa? Da li je beba dobro? Termin je uskoro. Kreće prema Kninu da je nađe, ali srećom, nailazi na mog ujaka koji mu govori da je moja majka otišla na porođaj u Knin, ali da ne zna ništa više. Ubeđuje ga da u Knin ne ide, jer je već pao, ako je moja majka živa, u koloni je prema Bosni. Tako Jovan kreće, u vojnoj uniformi države koja više ne postoji, peške put Bosne.
Kada je prešao u Bosnu, priča Jovan, seo je u hlad nekog drveta da odmori. Nije bio svestan da je zaspao. Spavao je, ne zna koliko. Možda 2 sata, možda 2 dana. Datume već odavno nije znao. Probudio ga je neki dobar čovek iz kolone. Prevezao ga je na svom traktoru do Banjaluke.
Od Knina do Banjaluke Stana najviše pamti žeđ. Avgustovska žega, a nigde česme - samo cesta i nepregledno more ljudi. Nije jela ni pila već neko vreme. Od imovine kod sebe ima samo torbicu u kojoj su dokumenta države koje više nema i, neobjašnjivo, u toj torbici, bio je i srebrni krst iz manastira Krke, duhovnog ognjišta spskog naroda u tom delu Hrvatske. Obučena je i dalje u krvavu bolničku spavaćicu, a mene nema u šta da presvuče. U nekom trenutku shvata da od stresa nema mleka i nema kako mene da nahrani. Medicinske sestre iz autobusa nastavljaju da rade svoj posao, pa tako nabavljaju mleko u prahu za bebe. Ali ne i nešto za presvlaku beba. Meni od vrućine i prljavštine izlaze plihovi po stomaku.
Posle nekoliko dana puta do Banjaluke. U tom gradu smo mama i ja smeštene u njihovu bolnicu. Stana je zdrava, ozbiljno dehidrirana, ali dobro. Ja sam izgubila na težini, imam neku "šugu" po koži, ali preživeću. Kroz par dana, bile smo kao nove.
NA SPISKU JE PISALO STANA DOBROTA I Ž. BEBA
Utom, u Banjaluku stiže moj otac. Tamo se Jovan odmah baca na češljanje spiskova izbeglica u Crvenom krstu. Traži ime moje majke. Tamo nalazi ime "Stana Dobrota i ž. beba". Trčeći kreće u banjalučku bolnicu i tada me 1. put vidi. Ja već imam više od nedelju dana. Majka kaže da su mu krenule suze. Otac kaže da to nije tačno, nije plakao, njegova verzije priče je da me ja samo poljubio među "najlepše, buljave, plave oči" kojim sam ga netremice gledala. Oboje su saglasni oko toga da je nedugo zatim u bolničku sobu uletela medicinska sestra i metlom krenula da tera mog oca vičući "zarazićeš bebe!" Zašto? Pa, ispostavilo se da je moj otac došao direktno iz rova, nije se kupao neko vreme, a blato i znoj su formirali sloj na njemu "debljine 2 prsta".
Okupao se u vojnoj kasarni i presvukao. Kaže da je onda ukrao sa nekog traktora deku. Prekrsti se svaki put kad to kaže kao da je počinio najveći greh. Trebalo mu je to ćebe jer moja majka nije imala u čemu da me iznese iz bolnice.
Dogovoreno je da moja majka sa mnom ostane još neko vreme u Banjaluci kod starih poznanika u stanu, dok će moj otac otići sam u Srbiju da pronađe rodbinu i da nam nađe novi domu u novoj zemlji. Tako je i bilo. Otac je u Srbiji naišao na Momira i Dušanku iz Lazarevca. Njih dvoje, kao stariji bračni par, u tim mutnim vremenima, imali su prvi mali sabirni centar u svom stanu kroz koji je prošlo 28 porodica uključujući i moju.
Konačno smo bili porodica na okupu posle nekih 15 dana puta u nekoj drugoj zemlji, u tuđem stanu. Ali bili smo zajedno. Momir i Dušanka postaju naši kumovi, krstili su me, a do smrti su me tretirali kao svoje 5. unuče.
MAJKA ME ODVELA U "NAŠU" KUĆU - NISAM OSETILA NIŠTA
Prvi put sam videla svoj rodni kraj kad sam imala 7 godina. Majka me je odvela u "našu" kuću. Nije delovala kao kuća. To su bili samo sivi, zapaljeni zidovi, bez krova. Pokazala mi je prostoriju koju su spremali da bude moja soba, ali tamo su bili samo đubre, zapaljeni zidovi i na njima grafiti poput Dinamovog grba i "Srbuj - gladuj, sad je kasno, Čejo". U mom 7-godišnjem umu nisam imala pojma šta to znači, ali mi se ta rečenica nekako urezala u glavu. U Kninu nisam osetila nikakve emocije. Nisam osetila da je to moj grad, da je tu moja kuća. Tako nešto ne osećam ni prema Beogradu, ni prema Lajkovcu niti Lazarevcu. Nijedan grad nije moj i svaki jeste na neki način.
Sa godinama sam shvatila zašto su za moj rođendan svi bili setni i zašto je bila poneka suza. Moj rođendan i ja smo samo živi podsetnici na Oluju 💔.
Za sve ove godine, za moju porodicu je ključno da ne mrzimo. Godine po tuđim kućama se ne zaboravljaju. Godine siromaštva se ne zaboravljaju. Čekanja u redovima ispred Crvenog krsta se ne zaboravljaju. Traume i bolesti se ne zaboravljaju. I to što nam ovde ispred kuće ne uspeva maslina se ne zaboravlja, pa čak ni to. Mnoge stvari ne mogu biti zaboravljene, ali ne mrzimo.
Godinama smo bili podstanari. Suštinski, ja nikad i nisam živela u svojoj kući, a evo i zašto. Moji su se na kraju skućili u Lajkovcu baš kada sam ja krenula na studije u Beograd, gde sam i dalje podstanar. I, pravo da kažem, posle skoro 26 godina takvog nomadskog života posedovanje nekretnine mi se čini kao nešto previše obavezujuće i sputavajuće. Možda čak i malo nezamislivo. Kako uopšte izgleda život kad ti ne stoji pola stvari u kutijama?
Na kraju dana, za moje roditelje i dalje svaki povratak u zavičaj je sreća, ali istovremeno "nije to to". Nešto mu fali i nešto je izmenjeno, samo im se ne da da detektuju šta to tačno. Meni je svejedno. Ja ne pamtim to drugačije vreme. Ja sam samo u turista u svom rodnom gradu, kao uostalom i u bilo kom drugom jer nijedan ne doživljavam domom.
Autor: blic.rs
