"Ja sam pao na braniku otadžbine za ostvarenje onih velikih naših ideala koje smo svi mi složno propovedali... " 💔
Rat. Ponovo. Srbija se nije oporavila i obnovila od balkanskih ratova, a već je stigla depeša o novoj objavi rata. Ponovo ulazimo u rat protiv nadmoćnijeg, brojnijeg nepijatelja.
Ginuli su vojno sposobni muškarci, a onda su na red dolšli i oni - ono najbolje i najlepše što je Srbija tada imala - 1300 najlepših srpskih cvetova, 1300 budućih intelektualaca, naučnika, pisaca, umetnika...
- Naše uniforme su bile stare turske bluze i čakšire, isprobijane kuršumima sa tragovima oporne krvi, koje smo sami krpili. Cokule nismo imali, već smo bili u sopstvenim cipelama, kakve je ko imao, jedino smo imali nove vojničke šinjele i šajkače - , svedočio je Miladin Pećinar, jedan od 1.300 kaplara, kasnije akademik, ugledni profesor i veliki graditelj hidrocentrala i vodovoda.
Foto: Wikipedia.org
Među 1.300 kaplara bila su i deca brojnih poznatih ličnosti, kao što su Ljuba Davidović, Andra Nikolić, Jaša Prodanović, Petar Peruničić, Branislav Nušić.
Među njima su bila i dvojica sinova generala Pavla Boškovića, upravitelja Vojne akademije. Našla su se u savezničkoj bolnici. Jedan francuski lekar bio je u šoku, pitajući: "Zar generalski sinovi u prvoj borbenoj liniji!? Zar i oni tako ratuju i tako ginu!?". Odgovorio mu je jedan srpski seljak, Šumadinac: "Vidiš, gos'n doktore... Svi mi imamo različite očeve, ali samo jednu majku - otadžbinu. E, za tu majku Srbiju ginemo ti svi mi bez razlike".
- Kad naređuje Srbija, naredba važi za sve. - Ostala je poruka Andre Nikolića, ministra i predsednika Narodne skupštine, koji je u rat poslao oba sina, Dušana i Radivoja, studente prava. Nijedan se nije vratio.
Sin jedinac Ljube Davidovića, Miodrag, stradao je u proboju Solunskog fronta. Među onima koji se nije vratio sa fronta, bio je i Ban Nušić, čije je pismo ocu možda i najbolji primer onoga što se odvijalo u glavama tek zamomčenih kaplara.
Dragi Ago, ne žali za mene. Ja sam pao na braniku otadžbine za ostvarenje onih velikih naših ideala koje smo svi mi složno propovedali... Ne kažem da mi nije žao što sam poginuo. Osećao sam, štaviše, da bih mogao budućoj Srbiji korisno da poslužim. Ali... Takva je sudbina! Tvoj sin Ban
Povodom otkrivanja spomenika u Skoplju u čast bataljona u kome je Strahinja ban nastradao, Nušić je u ime svih roditelja koji su u ratu izgubili svoju decu, održao potresan govor:
Prosta vam bila krv naše dece, iskupili ste je!" U ime ojađenih majki i očeva, polažem na ovaj spomenik najskupoceniji venac, venac roditeljskih suza!
Foto: Wikipedia.org
O rešenosti da po cenu svog života brane otadžbinu do smrti, o kaplarima je pisao i francuski general i vojni istoričar, Šarl Revol, koji je pratio našu vojsku od Skoplja do Beograda.
- U borbi za slobodu, Srbija je žrtvovala najdragocenije. Svoju mladost. Poslednje što je imala. Zalihe svoje inteligencije stavila na žrtvenik otadžbine. Đake i studente. Ali, ti mladi ljudi koji su iz školskih klupa, posle samo dva meseca obuke, krenuli u borbu, nisu se smatrali žrtvama. Pratio sam ih od Beograda do Skoplja. Pevali su. Tešili majke i sestre, ovi golobradi Srbi koji ni prvu ljubav još nisu upoznali, da će se sa očevima vratiti u slobodnu zemlju. Jesu li bili svesni da se mnogi neće vratiti? Ne znam... Možda nisu... Ali je izvesno, oni su podigli moral umornim ratnicima i prevagnuli u odsudnoj Kolubarskoj bitki u korist svog naroda. Ova srpska mladost, koja je dala primer i učinila podvig, i mom životu dala je smisao. Da ih pamtim, o njima pričam i pišem, jer su lekcija kako se ljubi otadžbina i sloboda. To je lekcija i o smelosti Vrhovne komande srpske vojske da toliko rizikuje i oklevetanog srpskog naroda, da pred njim skidamo kapu i učinimo gest poštovanja i priznanja. - nije štedeo reči o hrabrosti srpskog naroda i onoga najvrednijeg što je imao, francuski general.
Autor: Redportal.rs
