Rukovodilac naučnog odeljenja za istoriju srpske književne kritike u Institutu za književnost i umetnost Igor Perišić je na svom Fejsbuk profilu skrenuo pažnju javnosti na jedan detalj koji je većini nas promakao, a tiče se izmenjene strategije švajcarske kompaniej Roleks kada je u pitanju reklamiranje njihovih brendova.
Njegov status prenosimo u celosti:
NOVAK ĐOKOVIĆ ILI POREMEĆAJ U SVETSKOM KAPITALIZMU
Par dana pre finala Vimbldona jedna reklama je, što se ono kaže, postala viralna. Očiglednu opasnost da Novak Đoković nepovratno postaje najbolji u istoriji tenisa, kompanija Roleks rešila je da predupredi spotom u kojem se tvrdi da nije baš sve onako kako izgleda.
Komičan je paradoks što firma koja proizvodi satove propagira da nije stvar u preciznom računanju, već u nečem drugom.
(Koga zanima kako izgleda spomenuta reklama, može da vidi ovde 👇, prim. ur)
IZVOR: YT / @1DaKo
Kako kapitalizam počiva na predvidljivosti ulaganja, a decenijska sigurnost u Federera kao simboličkog nosioca uloženog kapitala je okončana, verovatno je nastala panika kod vlasnika ove kompanije. Uz to, sinergija Roleksovog sponzorstva celog turnira u Vimbldonu (njihovo poslovno partnerstvo datira od 1978. godine do danas) i Federera kao označitelja za najboljeg – nestala je, i time je srušen dugoročni biznis plan.
Opravdano je pretpostaviti da se sam Federer nije mnogo pitao u vezi sa potezom da se okolokolnim strategijama održava na veštačkom tronu. Mada je sigurno mogao da kaže koju protiv nesportske i nedžentlmenske agende koja će mu naneti štetu kao ipak fer sportisti i, u ovom trenutku, drugom najboljem teniseru svih vremena.
Nije ni londonska publika mnogo kriva zbog svog povremeno nekorektnog navijanja, ona je marketinškom interpelacijom navedena da obožava rast krupnog svetskog kapitala.
Ne baš preterano oduševljenje zapadne javnosti Đokovićem nije, dakle, toliko posledica nekih imanentnih razloga, već je to ukalkulisano u korporacijski projekat koji se realizuje u sportu.
Dovoljno je setiti se kako je izguran, po malo čemu posebni, Endi Marej kao deo velike četvorke, samo zato da bi se zahvatio veći udeo u globalnom ekonomskom kolaču, gde su se nepristojno upleli tamo neki teniseri i teniserke iz malih tržišta.
Naravno da se nikada neće dokazati, ali finale US opena 2012. godine u kom je Marej "pobedio" Đokovića opasno je mirisalo na to da je dogovor nadležnih faktora bio takav. Morao je Đoković tokom čitave karijere da se bori sa odlukom da li da pristane na kompromis dopuštanja i drugima da uzmu ponešto, i da suviše brzo ne postane praktično nepobediv, kako bi mu faktički bilo dozvoljeno da bude najbolji.
Uz fusnotu da to ne sme suviše glasno da govori ili proslavlja, pri čemu se kolonijalno intervenisalo na njegovom ličnom i nacionalnom identitetu jer je, mada predivno čojstven i moderan, indukovan kao divlje telo u svojoj autentičnoj sportskoj strasti.
Pobeda nad Beretinijem u finalu Vimbldona, i dvadeseta gren-slem titula, uz činjenicu da je Đoković najviše vremena proveo na prvom mestu ATP liste, kao i da je bolji u međusobnim okršajima sa Federerom odnosno Nadalom, verovatno je prelomna tačka. Teško je zamisliti konstelaciju u kojoj ova potonja dvojica mogu da nadoknade postignutu razliku.
Očajnička uvrnuta marketinška spoznaja kompanije Roleks da nije sve u rezultatu, zapravo je rezultovala filmićem o tome kako je Novak Đoković postao najbolji u nečemu što nije bilo planirano za nekog takvog. Toliko najbolji da je zbog njega izmišljen nov način prodaje tačnog vremena.
IZVOR: FB / @igor.perisic.37
Autor: redportal.rs
