Rade Radivojac, preživelo dete logora Jasenovac, doživeo je 90 godina i u dokumentarnom prilogu RTRS opisao strahote iz logora.
- Nikada nisam verovao da ću dočekati slobodu tamo gde sam bio. Nikada! Samo sam se molio da me odvedu na strijeljanje, da ne odem na klanje.
- Dovedu mlade dečake, moje generacije, pa ih uče da kolju. Kod svakog mladića stoji ustaša, vojnik. Mi smo gledali; jedan momak uzeo nož i ne sme zaklati čoveka. Drhće, baci nož i počne plakati, a onaj ga ustaša izvede, uze pištolj i ubije - započeo je Rade svoju ispovest.
Tada je imao samo 10 godina. Rade je iz prijedorskog sela Orlovci.
- Gde je sad spomenik, tamo su većinom vođena deca. Ulaze u šumu i nigde se ne vidi gde izlaze. Šta je tamo? Posle sam video da oni decu ubijaju. Ostao sam u logoru oko godinu dana. Bila je samo koža i kost od mene, mesa nije bilo. Dovozili su nam puna kola ubijenih pasa i bacali nam. Ja sam dobio prednju nogu… I kost sam pojeo. Šta ti je glad.
Rade sada živi u Banjaluci u naselju Tunjice.
- Vodili su nas iz logora nekuda da kupimo šljive, a većinom oni koji odu više se ne vrate. Ja sam imao sreću, pa sam se vratio. Molio sam jednu ženu, Hrvaticu, da me sakrije kod sebe, da ostanem. “Sve ću raditi”, rekao sam joj. Nije htela. Bilo je i finih ustaša. Izveo nas jedan u selo i kaže: “Ako neko zna plivati, eto vam voda, tamo je Kozara”. Ali, kad ne znaš plivati… Ljudi su bili zaostali, sad dete u prvom razredu obiđe ceo svet.
Rade, iako je bio dete, pamti kada je dobio broj u logoru Jasenovac.
- Dolazio je jedan lekar i stavljao oznake. Ja sam imao oznaku 0 i neka 3 slova još, ali nisam znao pročitati. Kada dođu lekari sa sanitetskim kolima, deca idu posebno i vade se organi. Samo se, posle vidiš, bacaju leševi. Ja sam bio u tom stroju, 4. po redu, kad kaže jedan ustaša: “Vrati decu, dolazi poglavnik (Ante) Pavelić”. Svašta su radili, ne daj Bože nikome. Ne postoji čovek koji može da veruje u ta zverstva. Najviše su ljudi jaukali kad seku tela, ruke, noge… Kažu sad, čoveku teško. Ništa nije teško, vi imate slobodu, što je najvažnije. Ne može se to ničim platiti, kad ti slobodno ideš, možeš se kretati, neće ti niko ništa. Tamo si samo strepio kad će nož. Ležeš spavati i misliš se kako ćeš poginuti - ispričao je Rade i dodao kako je uspeo da pobegne.
Naime, tokom jedne olujne noći, dok je padao grad, Rade je sa još jednim dečakom krenuo u beg. Meci su prštali, a reku su prešli držeći se za neko drvo. Tada su Radeta pogodili u kuk, pa nogu nije osećao. Drugi dečak mu je pomogao da izađe na obalu, i sakrili su se u žbun. Nakon toga su otišli kod neke babe, koja mu je očistila ranu i previla.
- Imao sam tada 13 godina i 11 kilograma, ako to neko može zamisliti.
Rade je posle završio za automehaničara i bio vozač autobusa. Sa 30 godina je vozio prvu turu za Jasenovac, kao vozač autobusa, i od bola se onesvestio.
- Nužda me naterala da sve savladam. Čovek mora biti jači od svega što dođe preda nj’ da opstane. Ako imate volju, sve ćete savladati, ako nemate, ako se demorališete, još je gore. Sve sam prošao u životu i nije mi ništa teško. Čuvajte se, deco, jer život je sve i nije ništa.
- Kako sam ostao živ, pojma nemam. Sad mi je 90 godina. Vi ste mlada generacija, da vam kažem nešto. Ima nešto u prirodi što vodi čoveka, možete planirati život kako hoćete ali znajte da će priroda planirati svoje i šta god da učinite drugom, učinili ste sebi. Ja sam to upamtio. Upamtio sam i jednog koji me je tukao u logoru. Kada je došla sloboda, tražio sam ga da ga ubijem. Raspitivao se za njega, a onda mi rekoše da se razboleo i umro, iako je bio mlađi čovek. I sad znam kako izgleda njegov lik, od straha – govorio je Rade.
Rade Radivojac je sve ovo ispričao u dokumentarnom filmu Dobrovoljno umro u produkciji RTRS.
- Postao sam ratni vojni invalid, a bio sam dete. Taki je život. Nekad sednem i razmišljam, da li je moguće da sam ja i dalje živ. Ne daj bože nikome. Kada bi priroda dala da se vratim ponovo da živim, ja bih dobrovoljno umro, samo da ne proživim opet isto - je srceparajuća rečenica kojojm Rade završava ovaj film.
IZVOR: YT / Ratko Suzic
Autor: redportal.rs