Cayetano Santos Godino (1896–1944) bio je jedan od najokrutnijih serijskih ubica u argentinskoj istoriji. Podmetnuo je brojne požare, mučio svaku životinju koja bi mu dopala u ruke te na okrutan način ubio četvoro dece – sve to do šesnaestog rođendana! "El Petiso Orejudo” (“Patuljak velikih ušiju”), kako su ga lokalni mediji prozvali nakon što su njegovi stravični zločini otkriveni, dobrim je delom bio produkt svoga nesrećnog detinjstva.
Odrastao je u Buenos Airesu, kao najstarije od osmoro dece nasilnih alkoholičara. Otac, koji je bolovao od sifilisa, preneo je tu bolest na dečaka kad je ovaj došao na svet, što ga je učinilo kržljavim i slabašnim. Dok ga je majka uglavnom ignorisala te, s vremena na vreme, “počastila” pokojim šamarom, otac se na njemu svakodnevno iživljavao, koristeći se štapom ili debelim kožnim remenom. Kad je ojačao, dečak se iz žrtve polagano počeo pretvarati u krvnika. Dve stavke, toliko česte u biografijama serijskih ubica, kod njega su bile prisutne i pre nego što je krenuo u školu: piromanija i zlostavljanje životinja. Palio je smeće i grmlje diljem rodnoga grada: kako će kasnije priznati, uzbuđivalo ga je gledati kako se vatrogasci bore s vatrom i maštati kako će ih ona progutati. Rezao je pticama krila i razbijao glave mačkama, a na dvonošce, dakako slabije od sebe, prebacio se u prvome razredu osnovne škole.
Kao sedmogodišnjak, premlatio je sitnog Miguela de Paolija, koji još nije bio navršio treću, te ga je bacio u jarak. Srećom, na nedelu ga je uhvatio policajac, koji je obojicu dečaka odveo u policijsku stanicu te pozvao njihove majke da dođu po njih. Naredne godine, kroz šake je propustio devojčicu Anu Neri, nakon čega joj je zadao nekoliko snažnih udaraca kamenom. Tom prilikom je uhapšen je ali je, kao maloletnik, istog dana pušten na slobodu.
Život je prvi put uzeo kao desetogodišnjak, no policija će za taj zločin doznati tek godinama kasnije, kad Godino bude priznavao ostala ubistva. Žrtvu, trogodišnju Mariju Rosu Face, oteo je na igralištu te ju je odveo na neku pustu poljanu. Pokušao ju je zadaviti, no malena se toliko otimala da je odustao od prvotnog plana i na licu mesta stvorio novi, još monstruozniji: nesretnicu je živu zakopao u jarak! Kako bi prikrio tragove sveže zemlje, preko njena groba je razbacao smeće i utabao ga nogama, što je bila neverovatna kriminalistička sofisticiranost za jedno dete. Kad budu doznali za ovaj zločin, policajci će pokušati pronaći devojčičino telo, no otkriće kako je na mestu koje im je ubica detaljno opisao u međuvremenu podignuta zgrada.
Kad su roditelji otkrili njegovu sklonost kompulzivnom masturbiranju, prijavili su ga policiji – u ono vreme, smatralo se to krivičnim delom. Završio je u zatvoru a kad se, nakon dva meseca, našao na slobodi, ono malo zdravog razuma što ga je imao do kraja se rasplinulo. Njegovo ludilo do vrhunca se rasplamsalo 1912. godine. U januaru telo njegove žrtve, trinaestogodišnjeg Artura Laurone, pronađeno je u napuštenoj kući, teško izobličeno. Mesec i pol dana kasnije, maloletni monstrum zapalio je haljinicu petogodišnje Reyne Vainicoff, koja je, u stravičnim bolovima, skončala u bolnici nekoliko dana kasnije. U novembru te godine uhapšen je zbog pokušaja ubistva osmogodišnjeg Roberta Russa, no pušten je na slobodu do suđenja. Bila je to golema greška: dok nije konačno završio iza rešetki, uspeo je podmetnuti još niz požara, fizički ozlediti dve devojčice i ubiti trogodišnjeg Jesualda Giordana.
Sirotog dečaka, svoga suseda, namamio je slatkišima te odveo u obližnju napuštenu kuću. Kako ga nije uspeo zadaviti, sputao mu je ruke remenom, a potom ga divljački izmlatio. Ostavio ga je ležati na podu – izmrcvarenog ali još uvek živog – te izašao na ulicu, kako bi potražio kamen ili neki drugi sličan predmet kojim bi mu zadao završni udarac. Jezivom ironijom sudbine, naletio je na dečakova oca, koji ga je tražio po okolini. - Nisam video Jesualda, valjda se negdje zaigrao - odgovorio je na pitanje zabrinutog roditelja. Ne sluteći da se njegovo voljeno dete nalazi samo nekoliko koraka dalje, gospodin Giordano zahvalio je njegovom otmičaru i udaljio se. Nakon nekoliko minuta, Godino se vratio do svoje žrtve, sa širokim osmehom na licu i golemim čavlom u rukama. Uistinu se nadamo da je dečak bio u nesvesti kad mu je ubica zabio taj čavao u glavu…
Četvrtog decembra 1912. godine, Godino je napokon uhapšen, a teroru nad Buenos Airesom došao je kraj. Čim je došao u policijsku stanicu, raspričao se o svojim zločinima, uživajući u šokiranim pogledima dok je prepričavao jezive detalje. Na suđenju, proglašen je neuuračunljivim te je, umesto u zatvoru, doživotno završio u ludnici. Poslednjih deset godina života nije primio ni jednog posetioca.
HOROR: U CENTRU BEOGRADA pronađeno TELO muškarca!
HOROR: U CENTRU BEOGRADA pronađeno TELO muškarca!
Autor: Povijest
