Lice mu je bilo prekriveno tetovažama, zubi zašiljeni kako bi podsećali na one u zveri, prao se jednom godišnje, ali je imao dve "službene" verenice te niz ljunavnica. Njegov dom je zaudarao gore od kanalizacije: smeće je ležalo razasuto po svakom uglu, posetioci su vršili malu i veliku nuždu po tepisima, no mladi su doslovno hrlili na to mesto, željni nesputane zabave. Ubio je najmanje dvoje ljudi i zakopao ih u dvorištu, za što su svi znali, no policiji je trebalo punih 5 godina da reaguje na brojne prijave i uhapsi ga.
Svetu se predstavljao kao Pazuzu Algarad, a ime je posudio od kralja demona iz mesopotamske mitologije, "proslavljenom" u kultnom Egzorcistu. Njegova priča je šokantna: satonizam, orgije i mučenje najčešće su reči koje ćete naći u člancima o njemu. On, međutim, nije bio nikakav kralj demona niti Satonin namesnik na Zemlji. Radilo se o duboko problematičnom mladiću koji je, bez adekvatne psihološke pomoći, u sredini koja je i najskromnije nade pretvarala u prah, započeo polaganu transformaciju od autsajdera do čudovišta.
Klemons, predgrađe Vinston-Salema u američkoj saveznoj državi Severnoj Karolini, sredina je koju ni najveći optimista ne bi nazvao podsticajnom. U tome sumornom okruženju, gde je nezaposlenost bila velika, a broj zavisnika o opijatima alarmantan, započela je tužna priča Pazuzua Algarada. Naravno, to mu nije bilo pravo ime. Na svet je došao 1978. godine, kao Džon Aleksandar Lovson. Podaci o njegovu detinjstvu nisu pouzdani, budući da je voleo mistifikovati svoj život. Ono što se zna jest da ga je otac napustio kao dečaka, a majka Sintija je roditeljstvu pristupala na kriminalno opušten način: svome jedincu puštala je da radi što hoće.
Kad je, na primer, odlučio da više neće ići u školu, gospođa Lavson u tome nije videla ništa problematično. Nakon što je, kao tinejdžer, zaklao neku mačku, umišljajući da prinosi krvnu žrtvu Satoni, svojeručno je obrisala krv sa stepeništa, kao da je reč o prosutom soku od borovnice. Uz mladićeve psihičke probleme – dijagnostifikovana mu je agorafobija i šizofrenija – takav odgojni model pokazao se pogubnim. Sintija ga je, istini za volju, jednom odvela psihijatru, no kad je shvatila da je propisana terapija skupa za njen džep, zaključila je kako će njen mezimac nekako funkcionisati i bez tableta. Nažalost, nije funkcionirao.
Neakd naočit plavokosi dečak do osamnaestog se rođendana pretvorio u nakazu s početka priče a, da ne bi bilo kakve zabune oko njegovih uverenja, na jednu je ruku tetovirao riječ Satona, a na drugu Zlikovac – nepismeni satonist je srugu napisao pogrešno, kao “villian” umesto “villain”. Sintija je ćutala kad je demolirao porodičnu kuću – zadovoljila se s činjenicom da je njena sobica razmerno uredna. Nije progovorila ni kad je počeo piti krv ubijenih životinja kako bi "ojačao svoje demonske moći", ni kad bi organizovao orgije za pedesetak učesnika – ne samo da nije rasterala mlade ljude koji su se "pucali" heroinom, polno opštili jedni s drugima popit životinja i slušali heavy-metal toliko pojačan da su prozori vibrirali, već je sinu i njegovim "dragim" prijateljima redovno kupovala gajbe piva od svoje skromne plate.
S početka se možda radilo o popustljivosti, nedoraslosti roditeljskoj ulozi. Kasnije, kad je već bilo prekasno za bilo kakvu intervenciju, o strahu – Pazuzu Algarad, kako se prozvao kad je postao punoletan, barem je triput premlatio majku. Nasilan je bio i prema svojim verenicama: znatno mlađe, izgubljene devojke koje su u njemu gledale neku vrstu očinske figure, puderom su često prikrivale masnice. Sa zakonske strane, od svega toga nije bilo ništa: nekoliko je puta priveden zbog nanošenja telesnih povreda, ali bi se uvek izvukao s uslovnom kaznom.
Devojke koje su s njim spavale i mladići koji su s njim pili, mahom teški ovisnici, u njemu su s vremenom počeli gledati vođu. Poput Čarlsa Mensona, sledbenicima je zadavao kojekakve ponižavajućen zadatke, uživajući u moći koju ima nad njima. Tvrdio je da ima sposobnost kontrolisanja vremenskih prilika i levitacije, a sledbenike je učio da, samo kršenjem svih društvenih normi, mogu postati slični njemu. Kad mu je dosadilo gledati ih kako tamane životinje iz okoline, odlučio ih je povesti korak dalje. Učinio ih je saučesnicima ubistva.
Džošua Vrecler imao je prokleto lošu sreću. Ovaj duhoviti muškarac, koji je bio duša svake zabave, sa suprugom i sinom se bio skrasio na idiličnoj farmi. Nažalost, ostavši bez posla, izgubio je i posed koji je obožavao. Očajan, počeo je prodavati marihuanu ali je, nenavikao na kriminalne radnje, uhapšen pri prvoj većoj isporuci. Supruga ga je na to privremeno izbacila iz doma, kako bi se sabrao, no nesrećni čovek zaglibio je u pakao ovisnosti. Bio je to put koji je vodio prema kući na adresi u kojoj su odbačeni i ovisni pronalazili svoje utočište. Domaćin, Pazuzu Algarad, 2009. je pozvao Vreclera da stanuje s njim – svedoci tvrde da su se dobro slagali. A onda, bez ikakvog povoda, poremećeni mladić odlučio je ubiti svoga gosta. Danima ga je držao u podrumu, bez hrane, a budući da je ovaj još bio živ, on i Amber Barč su ga izrešetali mecima. Ludi satonista žrtvu je potom rasekao na komade, koje je zakopao u dvorištu. Sličnu sudbinu je doživio lutalica Tomi Velč – ovaj put, pri zakopavanju leša asistirala je druga verenica, Kristal Metlok.
Čovek bi pomislio da će ubica držati jezik za zubima po pitanju leševa u zadnjem dvorištu, ali Pazuzu se svojim "podvigom" hvalio svakome ko je bio voljan slušati. Većina posetilaca njegove kuće horora znala je za tela: neki su smatrali da je reč o još jednoj Pazuzuovoj izmišljotini, poput one da kontroliše sunce i oblake; neki su pak slutili da je ozbiljan. Smrtno ozbiljan.
Barem troje osoba svoje je sumnje iznelo policiji – zvuči neverojatno, ali bilo im je potrebnu punih 5 godina da se pojave na Pazuzuovoj adresi s lopatama u rukama. Zašto su ignorisali prijave? Jedni kažu da ni sami nisu verovali u priču, smatrajući Algarada nekom vrstom lokalnog klovna. Neki pak smatraju da ih nije bilo briga za narkomana koji ubija druge narkomane, štaviše, da su to smatrali pozitivnim razvojem događaja, vodeći se krilaticom "neka smeće počisti smeće". Reagovali su tek kad je u stanicu ušetao Met Flavers, jedan od posjetilaca Pazuzuovih zabava: reč ratnog veterana nisu mogli tek tako odbaciti. Tela su otkopana u oktorbru 2014. godine, a tetovirani monstrum i njegove verenice su uhapšeni. U aprilu 2015. godine, kuća strave je sravnjena sa zemljom, uz glasno klicanje suseda.
Navikao na život bez ikakvih ograničenja, Algarad se nije mogao naviknuti na život u samici. Suđenje nije hteo čekati – znao je, uostalom, da je bi ga lako mogli osuditi na smrt. Dana 28. oktobra 2015. godine, u ranim jutarnjim satima, stražari su pronašli njegovo beživotno telo, zgrčeno na zatvorskom krevetu. Premda službene potvrde za ovo nema, priča se da je svojim zašiljenim zubima doslovce pregrizao vene!
Godine 2017. Amber Barč je, zbog ubistva drugog stepena, osuđena na 30-godišnju robiju. Kristal Metlok, koja lično nijen okrvavila ruke, zbog pomaganja u prikrivanju zločina dobila je tri godine zatvora. U sudnici, obratila se rodbini žrtava, kroz suze izražavajući kajanje zbog svoje uloge. Suočila se tek s pogledima punim prezira.
Šutnuo devojku, pa je ostavio da leži na asfaltu!
Obeležavanje 29 godina od operacije Koridor
Dronovi napali indijsku vojnu bazu
Autor: redpotal.rs
