Ovi konji očvrsli i prekaljeni u pustinjama Radžastana, verovatno spadaju u najtajanstvenije i najmanje poznate konje na svetu. Ove veličanstvene životinje mogu se naći samo u Indiji. Izvoz iz zemlje je zabranjen zbog njihovog statusa nacionalnog blaga, kao i zbog opasnosti od izumiranja.
Marvarini imaju zanimljivu prošlost. Autohtoni pustinjski konj s debelim lučnim vratom, dugim trepavicama i blistavih nosnica, konji koje su za bitke uzgajali Ratorsi, klan neustrašivih ratnika koji su pripadali indijskoj Radžaputi kasti vladara.
Princ koji je osnovao vladajuću dinastiju Marvar ("regija smrti") došao je oko 1212. godine sa vojskom od samo 200 životinja. Ali nakon 11 generacija i mnogih bitaka, klan je vladao tri puta većim kraljevstvom od Belgije, osvojivši većinu današnje države Radžastana na severozapadu Indije.
Ponosni na sebe i na veličanstvenu smrt, ovi ratoborni Hindusi uzgojili su u Marvarinu svoj temperament - strastven, dopadljiv i brzoplet, ali i veliku hrabrost. Takođe su uzgajali njegovu najizrazitiju fizičku karakteristiku: uši koje se zavijaju prema unutra sastajući se i formirajući gotovo savršeni luk na vrhovima. Ljubitelji ovaj oblik upoređuju s lirom, pa čak i sa lučnim žaokom škorpije.
Hinduistički Radžaputi su se stotinama godina opirali indijskim muslimanskim osvajačima pre nego što su u 16. veku prihvatili mogulsku kontrolu. U to doba gotovo neprestanog rata, Radžaputi su upošljavali legije pesnika i bardova da beleže njihove podvige - u pesmama velikih konja, ali i velikih ljudi - priča tako krvavih da Grci i Trojanci u Ilijadi izgledaju kao kvekeri.
Jedna legenda priča Četaku, sivom pastuvu koji je žrtvovao svoj život za Maharadžu Pratapa, posljednjeg Radžaputa koji je podlegao Mogulima, u bitci kod Haldighatija 1576.
Pratap uspeo je da se probije do vođe Mogula, Radža Maana Singa, koji je sedeo na svom borbenom slonu. Bez imalo straha Četak je kopitama udario slona u široko čelo, dok je maharadža istovremeno pokušao da ubije vođu Mogula ubodom koplja u srce. Međutim, Singa je spasao njegov sluga koji je podmetnuo svoje grudi, a pristigli vojnici su, u pokušaju da dopru do maharadže, odsekli Četaku jednu nogu. Tada je verni Četak učinio nešto nemoguće i više od deset kilometara galopirao je na tri noge noseći svog gospodara daleko od bojnog polja. Tek kad je stigao do bezbednog mesta, odani konj je ispustio dušu.
Prema istorijskim i genetičkim istraživanjima, preci marvarina većinom su bili konji persijske i turkmenske krvi. Vrlo je teško naći neki pismeni dokaz o postojanju marvarina kao posebne rase u daljoj prošlosti.
Autor: redportal.rs