Ratna povest Jovana Zekovića (1892-1983) je, u najmanju ruku, upečatljiva. Prošao je 50 država i polovinu severne hemisfere da bi se o Vaskrsu 1918. obreo sa srpskom vojskom na Solunskom frontu i dočekao da još dugo poživi u slobodi nekad porobljene otadžbine. Svom sinu Mlađenu, koji danas živi u Čačku, u magnetofon je ispričao do pojedinosti kako je sve to bilo, pisala je Politika.
Mladog seljačića iz Bjelosavljevića na obroncima Romanije, u današnjoj opštini Sokolac, carske vlasti raselile su posle atentata na Ferdinanda u Srpsku Krajinu. Dopao je u Ključ nekom domaćinu kao izbeglica, koji je imao sina pozvanog u ćesarsku vojsku, pa je podmetnuo Jovana umesto sina.
Tako se Romanijac posle obuke kod Budimpešte stvorio na frontu u Galiciji, u boju protiv ruske vojske. Tu je, sa drugarom i zemljakom Dušanom Veletićem od Kalinovika, rešio da prebegne Rusima.
Jovan je tako pričao:
Udesilo se da smo sa ruskim seljacima, gde smo posle raspoređeni, uspostavili prijateljstvo, a mene daju kod crkvenog klisara, bračnom paru bez dece. Zbog poštenog obavljanja seoskih poslova mnogo su me zavoleli... U kući se nije smelo pušiti, a na zidu je bilo mnogo ikona svetaca. Jednom, odu klisar i žena u crkvu a ja ostanem sam i rešim da zapalim cigaru. Gledaju me sveci sa zida, a ja se popnem na stolicu i sve ikone okrenem prema zidu. Stigne klisareva žena, vidi me da pušim i ikone okrenute, mnogo se naljuti i grdi me. Skočim na stolicu i vratim kako su bile. Uveče stiže gazda. Žena mu reče šta sam učinio a on se slatko nasmejao. Kad sam od njih odlazio, dugo su plakali.
Onda su ih pozvali u logorašku baraku i okupili u Srpsku dobrovoljačku diviziju, kojom je komandovao pukovnik Stevan Hadžić.
POZNATI DVOBOJI: Najpoznatiji duel Prvog srpskog ustanka
Posle krvavih borbi na Dobrudži srpska divizija se povukla preko Odese u pozadinu i u januaru 1917. stigla u Voznesenjsk. Uskoro počinje Oktobarska revolucija, a Srbi i ostali zemljaci iz nepregledne carevine kreću svako svojim putem. Jedni su pristupili Crvenoj armiji, drugi našli posao i ostali, treći pobegli ko zna gde, a Jovanov deo Jovanov zaputio se na Solunski front.
U Poltavu su putujući nepreglednom ravnicom prispeli 19. novembra 1917. Odatle u Kursk, pa u Tulu i Moskvu. U Volgorod stižu 16. januara 1918. Slede Omsk, Nikolajevski, Krasnojarsk i Irkutsk, gde su prozori voza bili okovani u led. Petog februara prelaze u Mandžuriju, a dan kasnije u Harbin, gde je prosečna temperatura u to doba niža od 20 stepeni Celzijusovih.
To je bio završni juriš za slobodu porobljene otadžbine.
Pet leta od odlaska iz zavičajnog sela Jovan je ponovo kročio na svoju Romaniju u kuću rođene tetke, koja mu reče: - Bog ti pomogao, vojniče, odakle ideš?
Nije ga prepoznao ni stric Đorđe Zeković, rekavši na susretu: - Odakle si, mora da si izdaleka?
Strika je ispravila Jovanova rodica Savka, dolazeći iz druge sobe, raširenih ruku: - Blago meni, evo našeg Jovana - reče i zagrli velikog ratnika.
Autor: Gvozden Otašević / redportal.rs
