Dan primirja u Prvom svetskom ratu počeo je da se obeležava u našoj zemlji 2005. godine prigodnim predavanjima u srpskim školama, a od 2012. i zvanično kao državni praznik, podsećajući na 11. novembar 1918. kada su sile Antante i Nemačka potpisale dogovor o prekidu oružanih sukoba. Primirja ne bi ni bilo da Vojska Kraljevine Srbije, uz pomoć francuske Istočne armije, nije dobila presudnu bitku na Solunskom frontu, pa se ovaj praznik suštinski može smatrati i srpskim.
Prekid vatre, ostaće zauvek zabeleženo, potpisan je u vagonu u gradiću Kompjenj, tada komandnom mestu francuskog maršala Ferdinanda Foša, zahvaljujući srpskim vojvodama i ratnicima koji su preživeli odbranu Beograda, bitke na Ceru, Suvoboru i Kolubari, podrinskim planinama, kao i epidemiju tifusa, pa povlačenje preko Albanije, Kajmakčalan i planinski rovovski rat u masivu Nidže. Njima su se na Solunskom frontu pridružili Srbi mobilisani u austrougarsku vojsku za rat na ruskom frontu, gde su se predavali ili bili zarobljavani. Kao dobrovoljci pristupili su Jugoslovenskoj diviziji, koja je to bila samo po imenu, jer je bila gotovo stoprocentno popunjena Srbima. Na Solunski front su stigli i srpski dobrovoljci iz Amerike. U francuskim trupama, pridruženim Drugoj armiji vojvode Stepe Stepanovića, kao lavovi su se uz Srbe borili Senegalci.
To su činjenice koje su zbog političkog prekrajanja istorije u obe Jugoslavije ostale slabo poznate. Zato su se mnogi u Srbiji iščuđavali kada je 2012. počelo praznovanje Dana primirja u Prvom svetskom ratu.
- Uloga Srbije u Prvom svetskom ratu ostala je, u svetskoj istoriografiji, ili prilično zanemarena ili pogrešno tumačena. Značajni rezultati srpske nauke retko su prevođeni na strane jezike, a dominirajuća ideološka dogma, jugoslovenska i komunistička, insistirala je na promociji ujedinjenja, a ne na stradanjima i uspesima Srbije u Velikom ratu. U revizionističkoj istoriografiji, Srbija se redovno označava kao navodni saučesnik u Sarajevskom atentatu i kao ruski satelit, neposredno ili posredno odgovoran za izbijanje svetskog sukoba. Analiza toka ratnih zbivanja, političkih, vojnih i diplomatskih, nesumnjivo ukazuje da su obnovljeni stereotipi o navodnoj odgovornosti Srbije lišeni svake naučne podloge - zapisao je, svojevremeno, prerano preminuli veliki istoričar i diplomata dr Dušan Bataković, direktor Balkanološkog instituta i član Svetske akademije nauka i umetnosti.
Tako je došlo do paradoksa da Srbima nije jasno da Dana primirja na Zapadu ne bi bilo bez vojvode Živojina Mišića, autora ideje o udaru na Centralne sile sa Balkana. Od osvajanja Kajmakčalana on je ubeđivao savezničke vojskovođe da pobeda ne može biti izvojevana u statičnom rovovskom ratu na Zapadnom frontu, već skoncentrisanim, munjevitim udarom preko planina na granici Grčke i Srbije. Tek u julu 1918. francuski komandant Solunskog fronta, general Franše d'Epere, uspeo je da pridobije sile Antante za Mišićevu ideju. One su to prihvatile s rezervom koju ilustruje stav Engleske da se njeni vojnici neće uključivati u bitku dok ne vide kako će proći Srbi. O moralu velikih sila svedoči to što istoriografija i kultura sećanja Antante nikada nisu priznale zasluge Srba.
Primirja, 11. novembra 1918. ne bi bilo da vojvodi Mišiću nije poverena operativna komanda na frontu "od Ohrida do Egejskog mora". On je 14. septembra u ranu zoru zapovedio početak uraganske artiljerijske vatre duž cele linije, da maskira pravac napada. Uveče je srpskim pešadijskim jedinicama pročitana naredba koja se završava sa:
S nepokolebljivom verom i nadom, junaci, napred u otadžbinu!
U zoru je počeo proboj teškim pravcem Dobro polje - Kozjak, koji je Mišić ispratio rečima:
Kada je Stepina Druga armija samlela tri linije bugarsko-nemačke odbrane, Sofija je potpisala bezuslovnu kapitulaciju i Centralne sile su ostale bez 700.000 vojnika.
Za 46 dana od početka Solunske ofanzive, srpske trupe, podržane sa strane francuskom Istočnom armijom, pod neprestanom borbom prešle su 600 kilometara i 1. novembra 1918. oslobodile Beograd. Zatim su nastavile oslobađanje teritorija preko Drine, Save i Dunava i Austrougarske, koja je kapitulirala 3. novembra. To je dovelo Nemačku u neodbranjiv položaj, iako je dominirala na Zapadnom frontu. Podvig srpske vojske je otvorio mogućnost napada Antante s juga i jugoistoka i nemački generalštab je sugerisao caru Vilhelmu da se mora potpisati primirje. Srbija je tako, igrom sudbine, nanela prvi veliki poraz Centralnim silama na Ceru i poslednji, presudni, na Solunskom frontu.
Na Dan primirja treba da se sećamo da nam je zasluge priznao relevatniji izvor, najopasniji neprijatelj, Nemačka, u rečenici cara Vilhelma posle proboja Solunskog fronta:
Kada je na Zapadu slavljeno primirje 11. novembra 1918, za Srbiju rat još nije bio završen, jer je Mađarska i dalje pokušavala da zadrži deo Vojvodine, a hrvatski paravojni "Zeleni kadar" je napadao srpske jedinice koje su mislile da će ih "braća" dočekati sa cvećem. Srpska ratna vojska demobilisana je tek 1920. godine, jer je morala da se bori sa bugarskim i arbanaškim teroristima.
Sve to je prikrivano u Kraljevini SHS, odnosno Jugoslaviji. U ideologiji "integralnog jugoslovenstva" Srbi su od naroda proglašeni za "pleme". Zakonom iz 1929. kralj Aleksandar je zabranio "plemenske" memorijale, pa su srpske pobede i patnje, uključujući Vidovdan, počele da se lažno predstavljaju kao "jugoslovenske".
- Treba naglasiti da je celovita slika Srbije u Velikom ratu izostala: preovladavale su, po receptu pijemontske groznice, studije o stvaranju Jugoslavije, a tek fragmentarno su ispitivana pitanja vezana za život građana Srbije u teškim uslovima austrougarske okupacije, o internaciji, progonima, preživljavanju, gladi i sistematskim pokušajima denacionalizacije, ukidanju ćirilice i nametanju latiničkog pisma, uništavanju kulturne baštine i zatiranju srpskih spomenika u oblastima pod bugarskom okupacijom, masovne likvidacije pobunjenih seljaka itd. Stoga nije došlo kao iznenađenje objavljivanje jedne monografije o navodno prosvetiteljskoj ulozi austrijske okupacije u Srbiji. U prevođenju rezultata srpske istoriografije na strane jezike, pokazalo se, potpuno je bilo zapostavljeno poglavlje o Prvom svetskom ratu - s gorčinom je pisao dr Bataković.
On je upozoravao da su glavni anglosaksonski promoteri revizije istorije Velikog rata s kraja 20. veka, od Kristofera Klarka do Margaret Makmilan i Šona Mekmikina, tvrdili "da je Srbija, lišena demokratske kulture, leglo zavera i remetilački raspoložena balkanska država spremna da neodgovornim akcijama ugrozi evropski mir". Ukazao je i da su ovo sve "dehumanizujuće fraze kojima je Beč opravdavao napad na Srbiju".
- U Beču su o vojnoj operaciji protiv Srbije govorili kao o čišćenju čeličnom četkom. Konrad fon Hecendorf, šef generalštaba austrougarske armije, bio je opsednut idejom preventivnog rata protiv Srbije: ukupno je, između januara 1913. i 1. januara 1914. godine, dvadeset i pet puta predložio rat protiv Srbije - navodio je dr Bataković.
Srbi, koji nisu najbolje obavešteni o sebi samima, često sebe sagledavaju očima neprijatelja, nesvesni da im nikada nije oprošten Dan primirja. Zato ovaj praznik ne sme da se obeležava samo formalno, već kao podsećanje na procese dugog trajanja i prepoznavanje uloge Srbije u njima, pišu Novosti.rs.
Dvojica mladića uhapšeni zbog teške KRAĐE 🚨
Kombi pokosio PEŠAKE, 3 osobe POG*NULE 🚨😲
Autor: Novosti.rs
