Prvi put sam bio sa norveškom vojskom na Kosovu 2001. godine, kada sam brzo shvatio da moju braću Srbe progoni albanska većina 🥺
Međunacionali antagonizam uglavnom se budi sa pomenom na bilo kakva ratna dešavanja, ali priče poput ove o Knutu Floviku Toresenu pokazuju da je uvek bilo i biće ljudi. ❤️ Njegovu biografiju, usko povezanu sa srpskim narodom, sa Fejsbuk stranice Vojske Republike Srpske prenosimo u celosti: 👇🏻
Bio sam veoma umoran, ali srećan. Zahvaljivao sam Bogu što je sveta Gračanica spasena i bio ponosan što sam norveški oficir. U nedeljama koje su usledile ponovo sam mogao da zapalim sveće u svetom manastiru koji mi je toliko značio.
Za sajt Srpska istorija o sebi govori Knut Flovik Toresen. 👇🏻
Zovem se Knut Flovik Toresen, rođen sam u Norveškoj, u norveškoj porodici, nedaleko od malog grada Narvika na severu zemlje, 1971. godine. Tokom Drugog svetskog rata na ovim prostorima vođene su teške borbe. U Bajsfjordu, nedaleko od mog mesta rođenja, postojao je i logor za srpske zatvorenike. U detinjstvu sam slušao priče o stradanju srpskih zatvorenika i to je na mene ostavilo neizbrisiv trag.
Priče onih iz moje porodice koji su branili našu zemlju tokom Drugog svetskog rata navele su me da postanem oficir norveške vojske, u kojoj radim od 1990. godine. Da ću završiti kao norveški oficir na Balkanu bilo je potpuno nezamislivo kada sam izabrao tu karijeru.
Godine 2002. krstio sam se u Srpskoj pravoslavnoj crkvi u Skugriću kod Modriče, u Republici Srpskoj, iste godine kada sam se venčao sa Srpkinjom. Zajedno imamo dvoje dece, norveško-srpskog porekla, koja su takođe krštena u Skugriću.
Za mene je bilo ispravno da se krstim i postanem pravoslavac. Smatram da je veoma važno da se pridržavam tradicije i u Norveškoj, poput proslave krsne slave. Naša porodica slavi Svetog Stefana 9. januara.
Prvi put sam bio sa norveškom vojskom na Kosovu 2001. godine, kada sam brzo shvatio da moju braću Srbe progoni albanska većina.
U leto 2003. ponovo sam dobio raspored na Kosovu, ovoga puta u norveškom bataljonu zaduženom kao interventni bataljon snaga Kfora. Tamo sam služio kao dežurni na komandnom mestu bataljona.
U proleće 2004. pojavili su se signali da će situacija eskalirati. Bilo je gotovo zastrašujuće. Prijavljeno je nekoliko manjih incidenata, uključujući informacije da pojedini albanski lideri planiraju nerede kako bi proterali srpsko stanovništvo sa Kosova.
Takođe je objavljeno da su Albanci organizovali i iznajmili autobuse kako bi mogli da prevezu veće mase ljudi. Početkom marta među albanskim stanovništvom proširila se lažna priča da su Srbi jurili albansku decu u reci kod Mitrovice i da se njih troje udavilo. Tokom 15. i 16. marta primili smo više izveštaja o napadima na Srbe, ali je izgledalo da je uprava Kfora odlučila da ne vidi povezanost tih događaja.
Ekstremna albanska televizija RTK huškala je ljude na napade na Srbe. Širom Kosova napadane su srpske crkve i sela. Delovalo je da učestvuje gotovo celokupno albansko stanovništvo, a pogrom je izgledao dobro planirano i organizovano.
Radio sam noćnu smenu u operativnom centru i cele noći smo dobijali izveštaje o zapaljenim kućama i ljudima koji su bili spremni sa benzinom i zapaljivim bombama.
Javio sam štabu Kfora šta su naši ljudi na terenu primetili. Ujutru sam završio smenu i otišao na spavanje. Nedugo zatim probudio me je vojnik koji mi je rekao da moram odmah da dođem jer Albanci napadaju. Vratio sam se u operativni centar. Tamo smo dobili naređenje da krenemo ka raskrsnici južno od Prištine kako bismo sprečili Albance da unište ostatak Čaglavice i da se spuste ka Gračanici kako bismo zaštitili narod.
Ja sam, kao operativni oficir, zajedno sa komandantom bio na položaju. Jedna četa je prvo poslata u Gračanicu, druga u Čaglavicu. Na putu nas je napala masa. Imali smo prvog povređenog norveškog vojnika i četiri oštećena vozila.
Kada je prva norveška četa stigla u Čaglavicu, nekoliko kuća je već bilo zapaljeno. Komandir čete naredio je vojnicima da formiraju liniju sa štitovima kako bi zaustavili Albance. Bilo je nešto više od stotinu vojnika protiv nekoliko hiljada Albanaca.
Dok se situacija u Gračanici donekle smirivala, sve više Albanaca pristizalo je u Čaglavicu. Vojnici iz Gračanice dobili su naređenje da krenu tamo i pomognu u zaustavljanju napadača.
Albanci su na norveške vojnike bacali kamenice, Molotovljeve koktele, a u pojedinim slučajevima koristili su i vatreno oružje. U operativnom centru vladala je velika užurbanost. Kontaktirao sam nemačkog generala i tražio jasna naređenja. Želeo sam da znam da li možemo svim sredstvima da zaustavimo Albance, ali odgovor je teško stizao. Ponovo sam kontaktirao komandu i zahtevao jasan nalog. Posle izvesnog vremena stigla je odluka da Albanci moraju biti zaustavljeni u Čaglavici.
Sećam se da sam bio veoma zadovoljan što možemo nešto da učinimo i što su upravo Norvežani zaustavili Albance na tom mestu. Već smo dobijali izveštaje da su Albanci napali nekoliko naših svetih crkava, a da ni UN ni Kfor nisu intervenisali.
Kao pravoslavni hrišćanin napravio sam izbor. Nisam mogao to da prihvatim i odlučio sam da učinim sve što mogu kako bih odbranio Gračanicu. Želeo sam što pre da izađem u Čaglavicu i budem bliže mestu gde se sve to dešavalo. Kao vernik Srpske pravoslavne crkve odlazio sam u manastir Gračanicu na bogosluženja, paljenje sveća i molitvu. Za mene je taj manastir najsvetije mesto na kojem sam ikada bio.
To razmišljanje nisam delio ni sa kim od svojih kolega, ali za mene je bio poseban osećaj da kao norveški oficir mogu da branim nešto što najviše cenim, pa ako treba i da dam život. Mnoge moje kolege bile su veoma umorne. Ja sam bio miran i koncentrisan. Odlučio sam da ostanem u Čaglavici i da odbranim Gračanicu, makar učinio samo ono malo što je u mojoj moći.
Komandnim vozilom stigli smo u Čaglavicu. Na leđima sam nosio radio-stanicu i brinuo da naređenja komandanta i starešina stignu do vojnika. Sve je bilo veoma haotično – dim iz zapaljenih kuća, suzavac, vatra. Morao sam da stavim gas-masku. Sećam se da mi se grlo znojilo. Postavili smo se nedaleko iza prve linije, dok je komandantu bilo važno da bude što bliže frontu. Imali smo mnogo ranjenih. Sećam se da su ih iznosili sa položaja, neki su imali teške povrede glave i obilno krvarili.
Mislim da smo imali između 20 i 25 povređenih, ali veoma ograničena medicinska sredstva i samo jednog lekara, koji je već bio upućen sa jednim teško povređenim pacijentom. Bilo je ranjenih i među pripadnicima drugih nacionalnih kontingenata. Moj prijatelj i kolega oficir pogođen je metkom u koleno.
Albanci su gurali decu ispred sebe kako bi sprečili norveške vojnike da pucaju. Kamenje i oružje dopremali su vozilima Hitne pomoći iz prištinske bolnice. U noći između 17. i 18. marta situacija se smirila. Oko 400 norveških vojnika zaustavilo je oko 10.000 Albanaca tokom skoro deset sati. Gračanica je bila spasena.
Bio sam iscrpljen posle gotovo 50 sati bez sna. Napravio sam izveštaj o događajima, koji je otprilike glasio:
Albanci su pucali na nas, bacali gvozdene šipke, kamenje i ručne bombe. U jednom slučaju ručna bomba pala je odmah iza transportera, ali, srećom, niko nije povređen. Još jedna bomba otkotrljala se između nogu nekoliko norveških vojnika, a da nije eksplodirala. Naše vojnike pokušavali su da zapale benzinom i pucali su na njih. Norvežani su morali da uzvrate vatru kako bi se odbranili, pri čemu je bilo i poginulih napadača. Dva norveška vozila pogođena su granatama. U šoferšajbnu jednog transportera ispaljen je metak, dok je kamion sa vodenim topom pogođen sa tri hica. Jedan transporter je izgoreo. Povređeno je 40 pripadnika Kfora i UN, među kojima 20 Norvežana.
Ujutru 18. marta vratili smo se u Lebane.
Nedugo zatim izašao sam sa još nekoliko oficira da obiđemo teren i utvrdimo stanje u srpskim selima. Neka su bila potpuno napuštena. Kuće su bile spaljene, ispred njih razbacane stvari, a sve opljačkano. Neki Albanci su se zabavljali ubijanjem domaćih životinja, poput pasa i svinja.
Prošli smo pored jednog od naših kampova u kojem je nekoliko Srba pronašlo utočište. Posebno pamtim da je mnogo dece bilo teško traumatizovano.
Bio sam veoma umoran, ali srećan. Zahvaljivao sam Bogu što je sveta Gračanica spasena i bio ponosan što sam norveški oficir. U nedeljama koje su usledile ponovo sam mogao da zapalim sveće u svetom manastiru koji mi je toliko značio.
Kao istoričar, smatram da je veoma važno da priča o stradanju srpskih logoraša u logorima u Norveškoj bude ekranizovana, jer govori o srpskim žrtvama tokom Drugog svetskog rata. Važno je da za to čuju i ljudi van Srbije. Ne samo zbog boljeg razumevanja Drugog svetskog rata, već i zato što je to pozadina mnogih protivrečnosti i sukoba koje vidimo i danas.
Mnogi zarobljenici koji su došli u Norvešku poslati su tamo samo zato što su bili Srbi. Dok su žene i deca ubijani u Jasenovcu, muškarci su slati kao robovska radna snaga u Norvešku, kao rezultat dogovora između ustaša i Nemaca. Zato je Norveška, na izvestan način, bila jedna od ispostava genocida nad Srbima tokom Drugog svetskog rata.
Srećan sam što radim sa dobrim ljudima kao što su producent Branko Dimeski, reditelj Kjetil Palmkvist i istoričari iz Srbije i Norveške, kao i sa svima ostalima koji su pomogli da se ova važna priča rasvetli.
Knut Flovik Toresen
IZVOR: FB / Vojska Republike Srpske
Autor: redportal.rs
