Posle toga mi se par godina vraćao taj san, vraćao mi se taj nož - priča Saša Milošević
Povodom obeležavanja 34 godine od masakra nad srpskim civilima u Sijekovcu, Memorijalni centar Republike Srpske objavljuje svedočanstvo Saše Miloševića, koji je tog dana izgubio oca Luku (Ilija) Miloševića (1943) i braću Željka (Luka) Miloševića (1968) i Dragana (Luka) Miloševića (1974).
Saša je zajedno sa majkom bio zarobljen od strane hrvatsko-muslimanskih formacija, preživevši teška iskustva koja su zauvek obeležila njegov život.
Masakr u Sijekovcu predstavlja prvi masovni zločin nad srpskim civilima u Posavini tokom rata u Bosni i Hercegovini. U ovom selu, u tadašnjoj opštini Bosanski Brod, 26. marta 1992. godine, hrvatske snage, uz učešće dela muslimanskih jedinica, izvršile su napad u kojem je na svirep način ubijeno devet srpskih civila u njihovim kućama i dvorištima.
Foto: JU Memorijalni centar Republike Srpske
U okviru iste, unapred planirane akcije, selo je opljačkano, a zapaljeno je više od 50 srpskih kuća. Preostalo stanovništvo bilo je izloženo protivpravnom zatvaranju, kao i fizičkom i psihičkom zlostavljanju. Ovi događaji bili su dio šireg procesa etničkog čišćenja srpskog stanovništva sa područja Posavine.
Tokom 1992. godine ubijeno je još deset meštana srpske nacionalnosti iz Sijekovca, koji su prethodno bili zatvarani i zlostavljani. Neposredno pre ovih događaja, u noći između 24. i 25. marta, u Bosanskom Brodu ubijena su tri srpska civila. Sve do proboja Koridora, područje Posavine bilo je obeleženo brojnim zločinima nad srpskim civilima, uključujući mučenja, zlostavljanja i ubistva.
Memorijalni centar Republike Srpske poziva sve koji su izgubili članove porodice ili su preživeli stradanja da podele svoja svedočenja, kako bi sećanje na žrtve bilo trajno sačuvano. Svi koji žele da ostave svedočenje mogu kontaktirati Memorijalni centar Republike Srpske putem imejl adrese: komunikacije@mcrs.vladars.rs ili putem broja telefona: 051/222-999.
26. marta 1992. godine bio sam u svojoj porodičnoj kući. Živeo sam sa ocem, majkom i sa dva brata. Tog dana, negde u popodnevnim časovima, oko 17 sati, započeo je napad na naše selo.
Napad su započeli pripadnici hrvatske vojske, muslimanske vojske i naše komšije. Čuli smo na razglas, povikali su da izađemo i da se predamo.
Mi smo bili u panici tad, ne znamo šta se dešava. Ja, majka i brat koji je tad imao 18 godina, prešli smo preko puta da se sakrijemo u podrum kod porodice Zečević. Kad smo došli u taj podrum, već je tu bilo negde oko desetak komšija. Za nekih dvadesetak minuta, odjednom se stvorilo puno ljudi, vojske. Ta vojska je nosila oznake ZNG i HOS. Kad su ušli u taj podrum gde smo se mi sakrili, počeli su nas psovati i galamiti. Naredili su nam da izađemo u koloni po jedan, da izlazimo iz podruma prema putu. Udarali su nas kundacima, nogama... Majka je držala mene ispod ruke i brata.
Ovo su braća moja koja su izginula: Milošević Željko, 1968. godište, Milošević Dragan, 1974. godište, i otac Luka, 1943. godište.
Kad smo izašli iz podruma, naredili su nam da legnemo na zemlju. Znači, svih nas desetak - petnaestak, ne mogu sad tačno reći koliko. Mene je za kosu uhvatio jedan od tih vojnika koji je imao čarapu na glavi. Rekao je: „Sad ću da te zakoljem.” Ja sam vrištao, plakao sam. Onda je rekao: „Ma neću, još si mali”; Tad nam naređuju da ustanemo i da krenemo prema glavnom
putu. Majka je vodila ispod ruke mene i ovog starijeg brata, a nakon par metara, prilazi jedan od vojnika, otima iz ruke starijeg brata od majke i naređuje mu da legne. Majka ga pokušava oteti, ali on ne da i udara ga. Brat pada na zemlju, da bi ga tad udario nogom, čizmom iza vrata. Tako je tu i ostao ležeći. Majka je pokušavala da ga podigne da krenemo dalje, ali nije
mogao, bio je u nesvesti. Ja sam tu uz majku stalno.
Majka me drži ispod ruke i vodi me. Izlazimo na put, tu prilazi Zemir Kovačević i ubija Zečević Petra na naše oči i na oči njegove majke, Zečević Milje, koja je bila prisutna i sve je to gledala. Prilazi Petru i puca mu u glavu iz pištolja. Nakon par metara, čupa iz ruke Zečević Jovu, muža bake Milje, udara ga, psuje nešto na njega, vadi pištolj i ubija ga pred našim očima.
Mi smo to veče, posle tog masakra i pokolja, odvedeni u centar Sijekovca u takozvani njihov krizni štab. Tu su dolazili, ispitivali nas i prepadali pitanjima poput „zašto se niste predali” i sličnim pričama što su samo njima poznate. U toku te noći još uvek nismo bili svesni šta se desilo, bili smo isprepadani. Neko od tih Muslimana ili Hrvata nas je rasporedio u dve kuće da se sakrijemo od tih dželata. Da to nije bilo, oni bi nas najverovatnije sve pobili. Posakrivali su nas petnaestak, podelili u dve grupe i tu smo prenoćili čitavu noć u strahu. Dolazili su i tražili su nas.
Posle toga svega, ja i majka smo ostali sami. Borili smo se kako znamo i umemo. Ona je iz dana u dan samo plakala, ali je to krila od mene. Borila se da mene othrani, da me izvede na pravi put, ali njen život je bio, može se reći, nikakav. Iz dana u dan, iz noći u noć je samo plakala, da bi 2022. godine doživjela moždani udar i umrla.
Posle toga mi se par godina vraćao taj san, vraćao mi se taj nož... Vraćali su mi se ti jauci, ti krici... I sad se desi ponekad isto da to sanjam i da mi se sve to vrati, taj film.
26. marta 1992. godine bio sam u svojoj porodičnoj kući. Živeo sam sa ocem, majkom i sa dva brata. Tog dana, negde u popodnevnim časovima, oko 17 sati, započeo je napad na naše selo.
