Danas su BELE POKLADE 🙏🏻 Dan kada se ljudi MIRE, a od sutra počinje VELIKI POST ☦️

Evo i koji su običaji 👆🏼

Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici danas obeležavaju dan Svetog mučenika Nikifora. Ovaj praznik u narodu nosi naziv Bele poklade i označava poslednji dan pred početak Velikog posta.

Bele poklade su važne baš zato što su uvod u Veliki post i poslednji dan kada se jede mrsna hrana. U narodu postoji verovanje da se na ovaj dan ljudi mire, da se pozivaju oni sa kojima smo u svađi i da se izgovara oproštaj. U pitanju nije samo formalnost već namera da se u Veliki post uđe u miru, bez tereta.

U mnogim porodicama i danas se čuva običaj da mlađi traže oproštaj od starijih, ali i da se svi međusobno mire rečima:

Oprosti ako sam zgrešio... Bog ti oprostio, i ja ti opraštam.

Nekada je ovaj čin imao gotovo obavezujući karakter. Posebno se verovalo da zet mora obići tastovu kuću, kumove i starije rođake i zatražiti oproštaj kako bi časno započeo post.

U mnogim krajevima postojao je običaj praštanja u kući. Porodica bi se uveče okupila za trpezom u mirnijoj atmosferi nego inače, a stariji su podsećali mlađe da se pomire sa svima sa kojima su u svađi.

Verovalo se da ono što čovek nosi u duši na početku posta ima poseban uticaj na njegov život, pa se smatralo lošim znakom započeti ga u ljutnji ili nerazumevanju.

SVETI NIKIFOR

Na priču o praštanju upućuje i žitije svetitelja kog danas slavi SPC i njeni vernici. U pitanju je Sveti Mučenik Nikifor čije žitije jasno pokazuje da Bog odbacuje oholost i uvenčava slavom smernost i bratoljublje.

U Antiohiji življahu dva prisna prijatelja, učeni sveštenik Saprikije i običan, prost građanin Nikifor. Njihovo prijateljstvo nekako se izvrže u strašnu međusobnu mržnju. Bogobojažljivi Nikifor pokušavaše više puta da se pomiri sa sveštenikom, no ovaj to nikako ne htede. Kada nasta gonjenje hrišćana, sveštenik Saprikije bi na smrt osuđen i na gubilište izveden.

Ožalošćeni Nikifor beše pristao za Saprikijem moleći ga usput da mu bar pred smrt oprosti, i da se u miru rastanu: "Molim te, mučeniče Hristov", govoraše Nikifor, "oprosti mi ako ti što sagreših!" Saprikije se ne hte ni obazreti na svoga suparnika, nego mirno i oholo koračaše ka smrti. No, videvši tvrdost srca sveštenikova, Bog mu ne hte primiti mučeničku žrtvu i uvenčati ga vencem, nego mu tajno oduze blagodat.

I u poslednjem trenutku Saprikije se pred dželatima odreče Hrista i izjavi da će da se pokloni idolima. Tako beše oslepljen mržnjom! Nikifor preklinjaše Saprikija da se ne odriče Hrista. "O brate vozljubljeni, ne čini to, ne odriči se Gospoda našeg Isusa Hrista, ne gubi venca nebesnog!" No sve uzalud. Saprikije osta pri svome.

Tada Nikifor uzviknu dželatima: "I ja sam hrišćanin, posecite mene mesto Saprikija!" Dželati ovo javiše sudiji, i sudija im naredi da puste Saprikija a da poseku Nikifora. Radosno Nikifor metnu svoju glavu na panj, i bi posečen. I tako se udostoji carstva i bi uvenčan besmrtnim vencem slave. Ovo se dogodilo 260. godine u vreme cara Galijena.

NARODNI OBIČAJI - TERANJE ZIME

Pored porodičnih običaja, Bele poklade su nekada bile i dan zajedničkog veselja. U mnogim selima palile su se velike pokladne vatre oko kojih su se okupljali mladi, pevalo se i igralo, a ponegde se plamen i preskakao - kao simbol zdravlja i snage u godini koja dolazi.

Postojale su i maskirane povorke. Mladi su se prerušavali u neobične ili šaljive likove i obilazili kuće, pevajući i zadirkujući domaćine. Verovalo se da smeh, buka i maska teraju zimu i sve zlo, dok su domaćini učesnike darivali jajima, sirom ili slatkišima.

Bele poklade su imale i zaštitnu dimenziju. Verovalo se da se te večeri okupljaju zle sile oko domaćinstva, pa su postojali posebni rituali zaštite. U nekim krajevima: ljuske jaja su bacane u vatru, tabani su se trljali belim lukom, deci su oblačene prevrnute pidžame. Ovi postupci su simbolično štitili od uroka i „nečistih sila“, a vatra je imala značenje očišćenja pred post.